Ми живимо у земљи која нема скоро никакве  потребе за културом. Недавно истраживање показује да чак и они који се школују за менаџере у култури немају културну потребу. Тамо где је некад била каква – таква жеља, појавила се забава, спорт, порнићи, кладионица, фејсбук, кулинарство, шта год, али потребе више нема. Угасимо било коју грану уметности и неће се десити ништа, осим протеста занемарљивог броја конзумената и дотичних уметника. Србија производи неупоредиво више уметности него што користи. Годишње се објављује преко 12.000 књига (наслова). Рачунајмо на минималан тираж од 500 примерака, то је 7.200.000 томова. Једна по глави становника, годишње. Када би се те књиге куповале свака би породица имала завидну библиотеку. Не бива. Слично је, ако не и горе, са филмовима, изложбама, концертима…

Школујемо уметнике – сценаристе, глумце, сликаре, костимографе, музичаре…стотине сваке године. Уз то, културолози, менаџери, теоретичари, комуниколози…Видим пре неки дан  конкурс за „Мастер студије креативне продукције“. Биће то експерти „креативне продукције“, а после тога и доктори, ако већ неки и нису. Некад су били организатори, па им то није изгледало довољно шик, па су били продуценти, па онда ни то није довољно секси, сад су креативни продуценти. По имену би се рекло да су они ти који ће да стварају културни амбијент. Не примећује се да су ови примаријуси и менаџери оздравили било који сегмент културе.

Уметност  лично видим као производњу лепоте, као понуду нечег што је лепо и истинито, свом народу пре свега, а не међународним фештама.  Сви за које је тренутно задужен Тасовац, запомажу:  „држава не брине, немамо пара, неће нико да подржава културу…“  Па, и не треба да подржава све ово. Од ове јадне државе -сви знамо каква је и како јој је- од ње се мало може очекивати, чак ми то изгледа непристојно.

Али, у нечем се од државе може тражити много више. У томе да инспирише и брине о развоју културних потреба. То не кошта скоро ништа, а мења све. Рецимо школа. На свим тим „смарајућим“ часовима књижевности, језика, музике или сликарства могли би редовно да гостују ствараоци. Једном недељно, у сваку школу требало би да дођу уметници, и то познати уметници,  да проведу један дан са децом, да иду из учионице у учионицу и да  уместо апстракција  деци просто кажу: ево шта ја радим и зашто то радим, Деца ће доћи кући и рећи „упознао сам тога и тога.“ И родитељима ће то нешто да значи. Сигурно више него када их око избора посећују политичари. Не верујем да постоји ни један глумац, сликар, писац, диригент који би одбио такву идеју, некима би и добро дошао неки динар од Министарства просвете, а многи би то радо радили и бесплатно. Ту, у школи је кључ ако заиста хоћемо да преокрећемо ствари.

Затим медији. На тапету је углавном РТС који је склонио културу са првог програма, сместио је у спорадичне термине на другом каналу да попуњавају паузе између парламента и спорта, или га скрајнуо у две оазе, на дигитални ТВ канал и Други програм радија.  Потребно је врло мало државног напора да се све телевизије при добијању лиценце обавежу да приказују програме културе и уметности. За ово не требају новци, само воља. Медији би морали не само да отаљавају ту мисију, него и да се стриктније обавежу. Као што се на западу произвођачи дуванског отрова обавезују да финансирају кампање против пушења, као што ће за цигарете убрзо бити прописано да уместо малог знака „пушење  шкоди“ две трећине кутије мора бити покривено са страшном сликом ефекта пушења, тако исто би господа емитери (од којих многи производе духовни отров) морали  имати неки програм из културе између 20 и 22 сата, бар четири пута недељно. Ако хоћете лиценцу-изволите. Ето и прилике да стотине уметника раде, а да то државу не кошта ништа.

Овде не мислим никако на пуко праћење збивања, ређање награда и фестивала, већ заиста осмишљен труд да се та кичма сваког народа брани креативно и занимљиво. Није умесно да РТС рачуна  у програм културе све оно где се говори о култури. Екран и студио су позорнице. То је простор где може да се креира. То је идеално место за нове правце у ликовним уметностима, на пример. Данас су уметности везане за електронику, за видео, за камере, за слику. Разне ствари у студију могу сјајно да се изведу. Ако би то сви канали имали, то би било веома плодно.

Дакле, није довољно причати о уметности, то није програм културе. То је досадно. То је оно што је створило тамни ореол речи „култура“, врло мало људи жели то да гледа и слуша, то је нешто што их се не тиче, тупљење неко. Телевизије су дужне да стварају културу. Дакле, програм о култури није заправо оно што треба да буде културна мисија медија.

Као у оном вицу:  Папа шаље посланицу женама па каже: кад водите љубав и понављате  „о мој боже, о мој боже…“ то вам се не рачуна у молитву. Тако и ово; кад само говорите о култури, то вам се не рачуна у културни програм, то су информације.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић
Политикин културни додатак, Мера за меру
Субота 23. новембар 2013.

One Comment

  1. Svaki put kada se pojavi tekst gospodina Aleksamdra Mandića, to je praznik za čitaoce “Politike”. Ima više pameti i umesnih predloga u njegovom poslednjem tekstu o kulturi nego u svim ostalim iz te oblasti otkad se vode polemike o izdvajanju za kulturu.
    I ovaj tekst A.Mandića, kao i svi do sada, napisan je divno, lepim jezikom, jasno i odlučno. Ne znam zašto ovog autora nema više u “Politici”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *