„Теби Ана, која си ми понос и моје најзначајније дело, упућујем молбу. Молба се тиче моје сахране.“

Овако Добрица Ћосић почиње своју последњу поруку ћерки Ани, и наставља:

„Припадам хришћанском православном народу. То су били моји преци,моји родитељи, моји књижевни јунаци и читаоци. Ја сам, дакле, хришћанин духовним бићем и моралом. Колико сам веровао или неверовао у Бога Творца, казују моји романи и ја немам разлога да та своја схватања као моћи мога ума накнадно разјашњавам и допуњавам мотивисан страхом од смрти или сазнањима пред њом. Христос је био мој Бог. Он је људима поставио најтежи и најнеостварљивији циљ. Жао ми је што нисам имао времена да напишем роман о његовом уласку у Јерусалим, ноћи у Гетсиманском врту, опроштају са пријатељима и разговору са Јудом, распећу и великој сумњи у Оца и љубав. Мојим тумачењем Христове судбине можда сам могао неком речју да допуним Достојевског. О том ненаписаном роману, Христу и његовој религији говорим зато што својом сахраном по православном црквеном обичају желим да потврдим своју припадност хришћанству, својим прецима, родитељима, својим књижевним јунацима и читаоцима.

Ана, сахрани ме са два свештеника, како је сахрањен мој деда Јефимије, моја мајка Милка, мој отац Жика, брат Радослав, моји вршњаци и дреновци, моји пријатељи…У смрт одлазим са осећањем да сам људима чинио више добра него зла…“

Од када су стари Латини приметили да “nomen est omen” не постоји бољи пример колико су били у праву.

Само је неко ко је рођен у Великој Дренови могао да остане здрав као дрен после хорди болесника који су као на неком карневалу лудака изводили ритуално пљување фигуре која ћути, не одговара на ударце, већ стоји без гарда и жеље да се меша у њихов посао, попут оног српског великомученика из Јасеновца.

Нема никог ко је од Добрице тражио помоћ, а да је није и добио. Још је много већи број оних који помоћ и нису тражили, али их је тај „активни песимиста“ препознавао и по цену личне жртве покушавао да спречи несрећу која им следује.

На крају се као хришћанин смирио пред Богом и скрасио поред своје Божице.

И да није ништа написао, заслужио би да му се поклонимо, а написао је толико тога, што је његов народ са тако великом пажњом умео да слуша. Његова литература је постала већа од стварности, утиснула се у националну визију као права истина. „Време смрти“ је постала најпопуларнија и најважнија српска књига о Првом рату, седамдесетих година на скоро потпуно очишћеном менталном простору просечног Србијанца из кога су пребрисана сећања на тај рат. Велика дела била су признавана само партизанима, а борци из 1914-18 у најбољем случају су били присутни као сасушени старци под шајкачама и гуњевима по којима је окачено неко скоро комично ордење. А онда је Ћосићева литература учинила чудесан преокрет, те четири књиге су осветлиле српском народу сву величину и страдање са почетка века. Вероватно најомиљенији војник Србије, Живојин Мишић, оживео је Ћосићевом руком и дахом; то како га данас народ познаје, јесте уствари тај литерарни лик. Да не набрајам и многе друге од преко 2000 личности са именом, који кроз Ћосићеву сагу 20. века пролазе испред нас.

Добрица није дочекао да види „обележавање 100 година од Првог светског рата.“  Али је видео са великом тугом и неверицом до које мере је Србија неспособна да себе уздигне, да искористи ту шансу и покаже и себи и свету да је у том огромном изгинућу ипак постигла нешто битно. „Тај рат је извео Србију на Европску сцену и од једне мале балканске провинције постали смо велики европски народ“  говорио је. Наши данашњи великаши нису успели да организују ни састанак некаквог Одбора за прославу, у коме седе сви министри а није било места за Ћосића, а камоли да смисле и ураде нешто у временима у којима се историја ревидира на нашу штету. Просто је запањујуће да прве две књиге Времена смрти које се баве 1914. годином нису драматизоване и приказане широм Европе, у некој од многих данас доступних форми. Иста судбина чека и друге две књиге које се баве 1915. годином јер је већ касно да се ту нешто озбиљно уради. Уместо тога, национално позориште поставља једну јадну представу према публицистичким текстовима брата од Мирјам, која се бави нечим што се дешава четири године касније.

Увек ми се чинило да је велики губитак што Ћосић није писао драме. Његов таленат је очигледан, ствара сјајне ликове од крви и меса, пише одличан, мајсторски дијалог, уме да смисли и развија збивање, сукоби које прати су велики, узбудљиви и уверљиви.  Све то чини кичму његове романескне уметности и истовремено ствара прилику за одличне драматизације. Које овом приликом нећете гледати, а боље прилике неће скоро бити.

Био сам сведок недавно: Једна млада девојка, девојчица још, прилази Добрици и каже: „Ја сам прочитала ваше „Време смрти“ и хтела бих само да се упознам са Вама, да Вам кажем колико сам задивљена тим књигама и колико сам уживала.“  Ученица филолошке гимназије, лепа, са блиставим очима, волеће да види како се те књиге ових дана поново појављују у књижарама у новом издању Лагуне. Надајмо се да ће и ове „генерације које не читају“ поново открити нешто о себи и својим прецима.

Годинама сам са великим гађењем и бесом гледао бедне, кичерске, тезгарошке прославе разних годишњица. Онда сам пре четири године добио понуду да урадим прославу 160 година Војне академије. Из чистог ината и жеље да покажем да то може да буде сасвим другачије, прихватио сам понуду и направио на сцени Југословенског драмаског позоришта праву, узбудљиву представу на коју сам поносан и која јесте досегла статус уметничког дела. Ко не верује, може лако да одвоји сат времена и провери: http://www.youtube.com/watch?v=53iDoRj7Xmo

Сам сам урадио и сценарио и режију, и током припрема нашао сам податак да је 1914. на почетку Великог рата Војна академија дословно закатанчена; у рат су кренули сви: питомци, официри, професори, писари и кувари, баш сви. Начелник Војне академије у то време био је ђенерал Михајло Рашић али о самом поласку у рат нема ништа. Замишљао сам да је ипак Ђенерал морао да построји своју Академију и да им нешто каже, учинило ми се да је то морао бити потресан тренутак, али о томе нема нигде ни речи.  Пожелео сам тај говор на сцени и схватио да би поред  живог Добрице, било глупо да ја покушавам то да напишем.  Позвао сам га и замолио, он је одговорио да већ дуго не пише прозу (fiction), да је са тим завршио, али га је прича ипак дотакла; знао је за Рашића али није знао да је дословно сва Академија отишла у рат и иза себе оставила катанац.  Обећао ми је да ће покушати, али да се не надам превише.  После неколико дана, ујутро ме је пробудио телефон: „Овде је Добрица, слушај текст.“ Прочитао ми га је у телефон и мени су кренуле сузе. Цео свет зна за говор генерала Патона којим почиње истоимени филм, а ми сада имамо бољи текст. То је последњи производ Ћосићеве литерарне маште.

Добрица Ћосић. – аутор Д.Стојановић

У представи је учествовало стотинак питомаца, глумачка елита без хонорара, а Добричин текст говорио је Лаза Ристовски, први пут на сцени после 16 година. Када се Србија буде договорила са собом шта означава реч „патриотизам“ и решила да своју децу васпитава као патриоте, тај Добричин текст ће бити у читанкама:

Ђенерал Михајло Рашић:

„Питомци!  Овде у строју сте сви: питомци, писари,коњушари, кувари и ми- командири и професори ваши. Данас смо закључали нашу Академију а отворићемо је опет када, уз божију помоћ, победимо. Отаџбину можемо да одбранимо само ако је сви бранимо. У одбрани слободе за све људе и жене постоје дужности. И за сву децу има посла у кући и на пољима. Рат је најтежи и најгори посао на земљи, а мора се.

Питомци! Овај рат у који нас је Врховна команда позвала – ми га нисмо желели. Уморни смо од рата са Турском и са Бугарском. Ране нам још нису зарасле; мајке сестре и удове погинулих војника још нису скинуле црне мараме. Истрошили смо државу, испразнили војне магацине и истањили домаћинства ослобађајући Стару Србију и Косово. Победили смо Турску царевину, сада нам рат објављује већа сила, Аустро-угарска царевина, а за њом ће и Немачка. Рат хоће освајачи, пљачкаши и убице. А ми то нисмо. Ми не ратујемо да освојимо туђе, ми ратујемо да одбранимо своје. Свој дом, своје поље, своје воћњаке, нашу лепу Србију.

Ви сте учили у Академији како да учите своје војнике. Али ваши професори нису стигли све да вас науче. Знање за рат се учи у рату, децо. Ја сам убеђен да ћете ви ту најтежу науку победом да завршите.

Децо! Ви идете да се борите против непријатеља који има много већу војску и јаче оружје. Али, ми имамо више јунака и веће срце. И ту швапску силу морамо да победимо јер ми можемо више него што можемо и смемо оно што Швабе не смеју. Ми смо мали народ коме је слобода живот. Ми смо људи, велики народ, зато што нам је част имовина.

Људи! Када станете на чело своје чете будите браћа и очеви својих војника. Чувајте их као децу своју, поштујте их као родитеље своје. Издајте им само оне наредбе које можете и ви да извршите.

Српски официри! Побеђеног непријатеља не понижавајте, не чините му зло. Чувајте свој образ.

            Питомци! Напред у ваше команде.  Напред у победу!“

Од тада, Војна академија на мој предлог,  у свом грбу има утиснут слоган: „Част је наша имовина.“

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Насловна страна, Политикин културни додатак

Субота 24. мај 2014.

4 Comments

  1. Текст Александра Мандића о Добрици Ћосићу треба да стоји урамљен у свакој српској кући, и да се свакога дана побожно чита, као одломак из неког савременог житија, као један прилог савременим “несветим а светим” животима, и да се примењује у свакодневном животу. Треба да уђе у читанке, у школе, у куће – свугде, са крајњим циљем да коначно и неповратно и неискорењиво уђе у сваку душу и свако срце и тамо постави ствари на своје место. Да, како каже молитва, “постави добар почетак”. Нека Христос, на начине који су само њему познати (а видимо да то могу бити и катастрофе) учини да тако буде, нека нас врати себи и Њему, и нека Он и све Његово васкрсне у свим душама, као што је то учинио у Добричиној и Александровој души. Овај текст, и ови људи, и њихове поруке – већ припадају вечности.

  2. Izvanredan tekst gospodina Aleksandra Mandica. Nemam reci. Tek sada sam ga procitala zbog generala Mihajla Rasica. On je moj pradeda i ja i svi njegovi pretci se ponosimo sa njim. Bio je veliki ratnik u mnogim bitkama, u mnogim ratovima. Ucestvovao je u bitci na Ceru, komandovao je Kombinovanom divizijom i proterao Austrijance preko Drine. Danas nema vise takvih rodoljuba kakvi su nekada bili. Slava i hvala svim herojima iz Prvog svetskog rata.
    Ruzica Kostic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.