„Tebi Ana, koja si mi ponos i moje najznačajnije delo, upućujem molbu. Molba se tiče moje sahrane.“

Ovako Dobrica Ćosić počinje svoju poslednju poruku ćerki Ani, i nastavlja:

„Pripadam hrišćanskom pravoslavnom narodu. To su bili moji preci,moji roditelji, moji književni junaci i čitaoci. Ja sam, dakle, hrišćanin duhovnim bićem i moralom. Koliko sam verovao ili neverovao u Boga Tvorca, kazuju moji romani i ja nemam razloga da ta svoja shvatanja kao moći moga uma naknadno razjašnjavam i dopunjavam motivisan strahom od smrti ili saznanjima pred njom. Hristos je bio moj Bog. On je ljudima postavio najteži i najneostvarljiviji cilj. Žao mi je što nisam imao vremena da napišem roman o njegovom ulasku u Jerusalim, noći u Getsimanskom vrtu, oproštaju sa prijateljima i razgovoru sa Judom, raspeću i velikoj sumnji u Oca i ljubav. Mojim tumačenjem Hristove sudbine možda sam mogao nekom rečju da dopunim Dostojevskog. O tom nenapisanom romanu, Hristu i njegovoj religiji govorim zato što svojom sahranom po pravoslavnom crkvenom običaju želim da potvrdim svoju pripadnost hrišćanstvu, svojim precima, roditeljima, svojim književnim junacima i čitaocima.

Ana, sahrani me sa dva sveštenika, kako je sahranjen moj deda Jefimije, moja majka Milka, moj otac Žika, brat Radoslav, moji vršnjaci i drenovci, moji prijatelji…U smrt odlazim sa osećanjem da sam ljudima činio više dobra nego zla…“

Od kada su stari Latini primetili da “nomen est omen” ne postoji bolji primer koliko su bili u pravu.

Samo je neko ko je rođen u Velikoj Drenovi mogao da ostane zdrav kao dren posle hordi bolesnika koji su kao na nekom karnevalu ludaka izvodili ritualno pljuvanje figure koja ćuti, ne odgovara na udarce, već stoji bez garda i želje da se meša u njihov posao, poput onog srpskog velikomučenika iz Jasenovca.

Nema nikog ko je od Dobrice tražio pomoć, a da je nije i dobio. Još je mnogo veći broj onih koji pomoć i nisu tražili, ali ih je taj „aktivni pesimista“ prepoznavao i po cenu lične žrtve pokušavao da spreči nesreću koja im sleduje.

Na kraju se kao hrišćanin smirio pred Bogom i skrasio pored svoje Božice.

I da nije ništa napisao, zaslužio bi da mu se poklonimo, a napisao je toliko toga, što je njegov narod sa tako velikom pažnjom umeo da sluša. Njegova literatura je postala veća od stvarnosti, utisnula se u nacionalnu viziju kao prava istina. „Vreme smrti“ je postala najpopularnija i najvažnija srpska knjiga o Prvom ratu, sedamdesetih godina na skoro potpuno očišćenom mentalnom prostoru prosečnog Srbijanca iz koga su prebrisana sećanja na taj rat. Velika dela bila su priznavana samo partizanima, a borci iz 1914-18 u najboljem slučaju su bili prisutni kao sasušeni starci pod šajkačama i gunjevima po kojima je okačeno neko skoro komično ordenje. A onda je Ćosićeva literatura učinila čudesan preokret, te četiri knjige su osvetlile srpskom narodu svu veličinu i stradanje sa početka veka. Verovatno najomiljeniji vojnik Srbije, Živojin Mišić, oživeo je Ćosićevom rukom i dahom; to kako ga danas narod poznaje, jeste ustvari taj literarni lik. Da ne nabrajam i mnoge druge od preko 2000 ličnosti sa imenom, koji kroz Ćosićevu sagu 20. veka prolaze ispred nas.

Dobrica nije dočekao da vidi „obeležavanje 100 godina od Prvog svetskog rata.“  Ali je video sa velikom tugom i nevericom do koje mere je Srbija nesposobna da sebe uzdigne, da iskoristi tu šansu i pokaže i sebi i svetu da je u tom ogromnom izginuću ipak postigla nešto bitno. „Taj rat je izveo Srbiju na Evropsku scenu i od jedne male balkanske provincije postali smo veliki evropski narod“  govorio je. Naši današnji velikaši nisu uspeli da organizuju ni sastanak nekakvog Odbora za proslavu, u kome sede svi ministri a nije bilo mesta za Ćosića, a kamoli da smisle i urade nešto u vremenima u kojima se istorija revidira na našu štetu. Prosto je zapanjujuće da prve dve knjige Vremena smrti koje se bave 1914. godinom nisu dramatizovane i prikazane širom Evrope, u nekoj od mnogih danas dostupnih formi. Ista sudbina čeka i druge dve knjige koje se bave 1915. godinom jer je već kasno da se tu nešto ozbiljno uradi. Umesto toga, nacionalno pozorište postavlja jednu jadnu predstavu prema publicističkim tekstovima brata od Mirjam, koja se bavi nečim što se dešava četiri godine kasnije.

Uvek mi se činilo da je veliki gubitak što Ćosić nije pisao drame. Njegov talenat je očigledan, stvara sjajne likove od krvi i mesa, piše odličan, majstorski dijalog, ume da smisli i razvija zbivanje, sukobi koje prati su veliki, uzbudljivi i uverljivi.  Sve to čini kičmu njegove romaneskne umetnosti i istovremeno stvara priliku za odlične dramatizacije. Koje ovom prilikom nećete gledati, a bolje prilike neće skoro biti.

Bio sam svedok nedavno: Jedna mlada devojka, devojčica još, prilazi Dobrici i kaže: „Ja sam pročitala vaše „Vreme smrti“ i htela bih samo da se upoznam sa Vama, da Vam kažem koliko sam zadivljena tim knjigama i koliko sam uživala.“  Učenica filološke gimnazije, lepa, sa blistavim očima, voleće da vidi kako se te knjige ovih dana ponovo pojavljuju u knjižarama u novom izdanju Lagune. Nadajmo se da će i ove „generacije koje ne čitaju“ ponovo otkriti nešto o sebi i svojim precima.

Godinama sam sa velikim gađenjem i besom gledao bedne, kičerske, tezgaroške proslave raznih godišnjica. Onda sam pre četiri godine dobio ponudu da uradim proslavu 160 godina Vojne akademije. Iz čistog inata i želje da pokažem da to može da bude sasvim drugačije, prihvatio sam ponudu i napravio na sceni Jugoslovenskog dramaskog pozorišta pravu, uzbudljivu predstavu na koju sam ponosan i koja jeste dosegla status umetničkog dela. Ko ne veruje, može lako da odvoji sat vremena i proveri: http://www.youtube.com/watch?v=53iDoRj7Xmo

Sam sam uradio i scenario i režiju, i tokom priprema našao sam podatak da je 1914. na početku Velikog rata Vojna akademija doslovno zakatančena; u rat su krenuli svi: pitomci, oficiri, profesori, pisari i kuvari, baš svi. Načelnik Vojne akademije u to vreme bio je đeneral Mihajlo Rašić ali o samom polasku u rat nema ništa. Zamišljao sam da je ipak Đeneral morao da postroji svoju Akademiju i da im nešto kaže, učinilo mi se da je to morao biti potresan trenutak, ali o tome nema nigde ni reči.  Poželeo sam taj govor na sceni i shvatio da bi pored  živog Dobrice, bilo glupo da ja pokušavam to da napišem.  Pozvao sam ga i zamolio, on je odgovorio da već dugo ne piše prozu (fiction), da je sa tim završio, ali ga je priča ipak dotakla; znao je za Rašića ali nije znao da je doslovno sva Akademija otišla u rat i iza sebe ostavila katanac.  Obećao mi je da će pokušati, ali da se ne nadam previše.  Posle nekoliko dana, ujutro me je probudio telefon: „Ovde je Dobrica, slušaj tekst.“ Pročitao mi ga je u telefon i meni su krenule suze. Ceo svet zna za govor generala Patona kojim počinje istoimeni film, a mi sada imamo bolji tekst. To je poslednji proizvod Ćosićeve literarne mašte.

Dobrica Ćosić. – autor D.Stojanović

U predstavi je učestvovalo stotinak pitomaca, glumačka elita bez honorara, a Dobričin tekst govorio je Laza Ristovski, prvi put na sceni posle 16 godina. Kada se Srbija bude dogovorila sa sobom šta označava reč „patriotizam“ i rešila da svoju decu vaspitava kao patriote, taj Dobričin tekst će biti u čitankama:

Đeneral Mihajlo Rašić:

„Pitomci!  Ovde u stroju ste svi: pitomci, pisari,konjušari, kuvari i mi- komandiri i profesori vaši. Danas smo zaključali našu Akademiju a otvorićemo je opet kada, uz božiju pomoć, pobedimo. Otadžbinu možemo da odbranimo samo ako je svi branimo. U odbrani slobode za sve ljude i žene postoje dužnosti. I za svu decu ima posla u kući i na poljima. Rat je najteži i najgori posao na zemlji, a mora se.

Pitomci! Ovaj rat u koji nas je Vrhovna komanda pozvala – mi ga nismo želeli. Umorni smo od rata sa Turskom i sa Bugarskom. Rane nam još nisu zarasle; majke sestre i udove poginulih vojnika još nisu skinule crne marame. Istrošili smo državu, ispraznili vojne magacine i istanjili domaćinstva oslobađajući Staru Srbiju i Kosovo. Pobedili smo Tursku carevinu, sada nam rat objavljuje veća sila, Austro-ugarska carevina, a za njom će i Nemačka. Rat hoće osvajači, pljačkaši i ubice. A mi to nismo. Mi ne ratujemo da osvojimo tuđe, mi ratujemo da odbranimo svoje. Svoj dom, svoje polje, svoje voćnjake, našu lepu Srbiju.

Vi ste učili u Akademiji kako da učite svoje vojnike. Ali vaši profesori nisu stigli sve da vas nauče. Znanje za rat se uči u ratu, deco. Ja sam ubeđen da ćete vi tu najtežu nauku pobedom da završite.

Deco! Vi idete da se borite protiv neprijatelja koji ima mnogo veću vojsku i jače oružje. Ali, mi imamo više junaka i veće srce. I tu švapsku silu moramo da pobedimo jer mi možemo više nego što možemo i smemo ono što Švabe ne smeju. Mi smo mali narod kome je sloboda život. Mi smo ljudi, veliki narod, zato što nam je čast imovina.

Ljudi! Kada stanete na čelo svoje čete budite braća i očevi svojih vojnika. Čuvajte ih kao decu svoju, poštujte ih kao roditelje svoje. Izdajte im samo one naredbe koje možete i vi da izvršite.

Srpski oficiri! Pobeđenog neprijatelja ne ponižavajte, ne činite mu zlo. Čuvajte svoj obraz.

            Pitomci! Napred u vaše komande.  Napred u pobedu!“

Od tada, Vojna akademija na moj predlog,  u svom grbu ima utisnut slogan: „Čast je naša imovina.“

Televizijski i filmski reditelj, Aleksandar Mandić

Naslovna strana, Politikin kulturni dodatak

Subota 24. maj 2014.

4 Comments

  1. Tekst Aleksandra Mandića o Dobrici Ćosiću treba da stoji uramljen u svakoj srpskoj kući, i da se svakoga dana pobožno čita, kao odlomak iz nekog savremenog žitija, kao jedan prilog savremenim “nesvetim a svetim” životima, i da se primenjuje u svakodnevnom životu. Treba da uđe u čitanke, u škole, u kuće – svugde, sa krajnjim ciljem da konačno i nepovratno i neiskorenjivo uđe u svaku dušu i svako srce i tamo postavi stvari na svoje mesto. Da, kako kaže molitva, “postavi dobar početak”. Neka Hristos, na načine koji su samo njemu poznati (a vidimo da to mogu biti i katastrofe) učini da tako bude, neka nas vrati sebi i Njemu, i neka On i sve Njegovo vaskrsne u svim dušama, kao što je to učinio u Dobričinoj i Aleksandrovoj duši. Ovaj tekst, i ovi ljudi, i njihove poruke – već pripadaju večnosti.

  2. Izvanredan tekst gospodina Aleksandra Mandica. Nemam reci. Tek sada sam ga procitala zbog generala Mihajla Rasica. On je moj pradeda i ja i svi njegovi pretci se ponosimo sa njim. Bio je veliki ratnik u mnogim bitkama, u mnogim ratovima. Ucestvovao je u bitci na Ceru, komandovao je Kombinovanom divizijom i proterao Austrijance preko Drine. Danas nema vise takvih rodoljuba kakvi su nekada bili. Slava i hvala svim herojima iz Prvog svetskog rata.
    Ruzica Kostic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.