Leposavić lepim stilom i ukusom opisuje kako je “autorka jednom muškarcu u ruke stavila malu (svoju) žensku bebu, a onda je to ponovila sa još 29 muškaraca, u Srbiji, tada još Jugoslaviji, gde će se muškarcima uskoro stavljati u ruke puške”. Škjocnete i eto ga!

Snežana Ristić je urednica programa za kulturu Radio Beograda 2, dragocene oaze u kojoj se mogu čuti ljudi koji nešto stvaraju. Ona se bavi i fotografijom, pa je tokom dve decenije slikala svojih tridesetak muških prijatelja uz svoju ćerku – kao bebu, kao devojčicu i sada kao devojku. Izložila je te trijade u Artgetu uz zavidnu  podršku medija. Tako sam se i ja zatekao uz radio iz koga je curio program u kome je tumač Radonja Leposavić, tokom desetak minuta, u prisustvu autorke pričao o toj izložbi.

Prvo smo podučeni da je to konceptualni projekat, jer je fotografija skoro uvek konceptualna stvar. Onda je naš vodič namerio da „kontekstualizuje u istoriju umetnosti ovaj rad“ i eto prilike da se pomene obavezni Vorhol, čija je repetitivnost u sinhroniji, a ovde je reč o tematskom multipliciranju. Tako smo se zagrejali, a onda počinje analiza. To što je Snežana počela da radi ’91. je “vrsta društvenog događaja koji ima…političke konotacije.” Pošto je pre toga rodila bebu koju slika, prema ovom teoretičaru, „ona tim fotografijama postavlja sifražetsko pitanje zašto su samo žene majke?“

Time počinje vratolomija. Da ne kvarimo original:

„…Time se ne referiše samo na taj sifražetski način, na ono što je, recimo, tradicija koja možda i mora biti takvom,(a možda i ne mora, ako muški reše da rađaju-AM) ali se referiše i na nešto drugo što je tada postalo vidljivo početkom devedesetih godina, na činjenicu da je naše društvo bilo u dubokoj regresiji tada… devedesete godine – znamo kako su trajale, na šta su ličile i šta su sve proizvele. Ali 1991. godine to još nije bilo jasno i mislim da je to ovim projektom Snežana Ristić na neki način pomalo i anticipirala. Ali ne anticipirala događaje nego anticipirala ono što je morao da bude imperativ svih nas u odnosu na tu deceniju koja će nastupiti. Morali smo da nastupimo kao ljudi koji ne smeju da odustanu od onoga što su bile već dosegnute slobode, odnos prema manjinama, odnos prema ženama…sve se to menjalo. Ljudi su odjednom postajali reliogiozni, religiozni na ne dubinski način nego na jedan veoma pogrešan način…i ikone su počele da ulaze u stanove. I to među ikonama, dakle, jedna od vrlo čestih ikona je Madona sa detetom. Dakle, ženska osoba sa muškim, sa muškom bebom. E ovde je ta ikona kod Snežane Ristić bila izokrenuta.“

Na prvoj seriji pozadina na fotografijama je crna, a na drugoj, iz 2002 godine, pozadina je bela. Tumač kaže kako je to verovatno u vezi sa lažnim optimizmom koje je doneo početak novog veka. Ako je lažni optimizam beo, kakav je pravi?  Onda nam je rečeno kako u trećem ciklusu „konteks postaje bitan“ a glavna tema je „ bojazan Snežane Ristić od raspadanja jednog sveta, od nestanka ljudi koji su i u prvom i u drugom ciklusu bili tu većinom…neki nisu, neki su otišli daleko…u ovom trećem ciklusu videćete jednu fotografiju koja urađena zahvaljujući skajpu.“

Izlozba je još u toku, najbolje da se sami proverite anticipacije, sifražetske namere, prepoznate značenje belog i crnog, primetite promenu konteksta, strepnje o raspadanju…

Toliko sa radija.A u prigodnom tekstu za izložbu, Leposavić lepim stilom i ukusom opisuje kako je „autorka jednom muškarcu u ruke stavila malu (svoju) žensku bebu, a onda je to ponovila sa još 29 muškaraca, u Srbiji, tada još Jugoslaviji, gde će se muškarcima uskoro stavljati u ruke puške.“ Škljocnete i eto ga! Ništa lakše od stvaranja umetnosti, pritisnete dugme a kamera uradi ostalo („it does the rest“, kaže autor) i tim „malim praskom“ se otvori  beskrajan niz „interpretativnih potencijala“, uzleti teorijska mašta.

Nije ovo neki izuzetan primer proizvoljnog tumačenja („čitanja“ dela, kako je sada podobno reći). Prosto, bio mi je pri ruci. Umetničkom scenom, naročito likovnom , vladaju ovakvi zvezdočatci, često važniji od dela. Već ceo vek ovakvim akrobacijama izdaju, ili ne izdaju, uverenja da je nešto umetnost. U toj operaciji je nebitno emotivno zračenje dela, onaj čarobni fluid koji u čoveku budi moćan osećaj prožetosti, uživanja, uzbuđenja, ispunjenja…radosne tuge u prisustvu umetnosti. Bez toga, njihovo popločavanje umetnosti vodi pravo na groblje, kod nas poznato kao Oktobarski salon.

Niko me ne pita, ali za kraj da kažem da je moj junak godine Filip Filipović, momak iz Kuršumlijske banje koji je o svom trošku, u svoje slobodno vreme, okrečio i ukrasio malu poštu u kojoj radi. Neka mi oproste Novak Đoković i najbolji svetski vaterpolista – imenjak, Filip Filipović, ali ova pošta usred paklenog isparavanja banje – slike naše nesreće, sija kao blistav primer i putokaz kako bismo mogli da preokrenemo ovo u čemu se nalazimo.

Mislite da sam na kraju izašao iz tematskog kruga Kulturnog dodatka? Mislite?

Aleksandar Mandić, televizijski i filmski reditelj

Politikin kulturni dodatak, Mera za meru, subota 24. decembar 2011.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.