Tamo gde se nekada moglo razgovarati o muzici i knjigama, danas se priča o hrani. Umesto o upravo otvorenoj izložbi, treba da se spremite za priču o sušenom avokadu u kestenovom soku i medovini na „gradelama a’la Florentine“, kako se ne bi brukali. Za ono prvo niko vas neće pitati, i ako ne znate nije važno ali, ako niste probali „Medallion & foie gras & bolange potatoes“ (kod Bate na ćošku) biće sramota. Hrana je preuzela status umetnosti, to je sada šik.

Svaki razgovor o hrani smatram suvišnim, dosadnim, čak nepristojnim. Šta me se tiče šta je ko jeo i koga (osim moje majke) interesuje šta ja volim da jedem. Užasavam se recepata, nikada ni jedan nisam pročitao. Malo ima ispraznijih tema od ove o hrani. Liči mi to na razgovor o kvalitetu onoga što ste ostavili jutros u klozetskoj šolji.

Više nije važno jesti već „sticati kulinarska iskustva.“ Snobizam u jelu je postao opšti trend; ko drži do sebe ne sme da pomene da obožava kupus, znam iz iskustva. Ako hoćete nekoga da se otarasite pozovite ga na ručak i iznesite pasulj, neće vam više dolaziti u goste. Razvila se cela sfera „kulture“  sa novim umetnicima – kuvarima, kritičarima, knjigama, novinskim rubrikama,  kulinarskim memoarima, TV programima i teorijskim debatama o ugađanju crevima.  Romanopisci mogu samo da sanjaju o tiražima kuvarskih knjiga. Tu su i nagrade, kuvarske zvezde, restorani za koje se zakazuje godinama unapred zbog važnog „chef-a“; eh, kad samo pomislim kako će se i koliko ta žderancija prepričavati. „Chef“-ovi i slikaju, tanjir je platno na kome će stvar da bude obavezno mala, kockasta, okrugla ili nekako enformelna sa bojama raznim. Kažu da ima više slika hrane na mobilnim telefonima nego onih na kojima su majke i očevi.

Nacije se ne identifikuju sa sjajnim umovima koliko sa stavkama iz jelovnika. Nije tako bitno ako ne raspoznajete Bokerinija od Mocarta, ali ako ne znate šta je „Karbonara a la dente“, osuđeni ste na ugled divljaka. Industrija hrane, neuporedivo bogatija od kulturne industrije, uspela je da promeni temu, da uspostavi novi društveni kod. Jedan od sedam smrtnih grehova blagoutrobije (ugađanje stomaku) premešten je u spisak vrlina. Nema boljeg dokaza od trbuha naših popova.

Nisam primetio neki trag o tome da je naš dragi drug Tito neku knjigu celu pročitao, niti da je bio na nekoj umetničkoj izložbi ili koncertu klasične muzike. To, kao da nas se uopšte ne tiče, ali nas inspiriše što je voleo štrukle i ostale đakonije predstavljene na 253 strane u veoma popularnom Titovom kuvaru, koji je i na engleskom objavljen. Ne znam šta se čeka sa Dražinim kuvarom.

Nedavno sam u jednom programu bio suočen sa voditeljkom koja mi je kao stvar koja se podrazumeva predočila neku istoriju u kojoj se stvari objašnjavaju razvojem hrane. Kada sam rekao da je to koješta, čuđenju nije bilo kraja, njoj je izgledalo da se to podrazumeva. Mnogi „ljudi od kulture“ bolje znaju jelovnik kafane Zaplet, nego repertoar  pozorišta preko puta. Ako, kao ja, ne razlikujete barbuna od cipola, nemate šta da tražite u boljem društvu. Bio sam na slavi na kojoj je domaćin bio očajan jer jagnjetina nije bila sečena dovoljno sitno. Gospođa Obama okopava travnjake oko Bele kuće, sadi papriku, i to se smatra sjajnim doprinosom zdravoj ishrani. Zdrava ishrana je postala mnogo važnija od zdrave pameti.

Ne tako davno poznavanje kulture govorilo je nešto o vama; danas ekspertsko poznavanje tanjira prikazuje vašu vrednost, obrazovanje i klasu. Jedan moj istomišljenik kaže: Prustov opis madlene jeste umetnost, a madlena to nije. I jedno i drugo se obraćaju čulima, ali kolačić tu i završava, dok  Prust traje i boraviće dugo u vašim mislima i emocijama. Možete eventualno zapamtiti ukus ali tu nećete naći bes, radost, tugu, uzvišeno ushićenje, sve ono što vam donosi umetnost. Jedući najlepše kolače nećete saznati ništa o drugima, svetu ni sebi.

Neki jedu izvesna jela samo zato što posle o tome mogu da pričaju i zbog toga skidam kapu mom drugu Ćirilovu koji zaboravlja da jede, često se i ne seti da je gladan. A, kao i svi, voli da jede.

Televizijski i filmski reditelj, Aleksandar Mandić
Politikin kulturni dodatak, Mera za meru

Subota 25. januar 2014.

One Comment

  1. Uz Vaše konkretno preslišavanje naše “kulture stomaka”, sasvim je dovoljno sladiti se planinskim krompirom pečenim u rerni, sa domaćim kajmakom skinutim sa tek uzvarenog mleka i biti zadovoljan. Da, pošto pročitam ovaj Vaš mali esej mogu popiti čašu mleka i izaći na sneg i udisati hladan i čist planinski vazduh. I pevušiti.

    Slažem se sa Vama, poštovani Mandiću.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *