Тамо где се некада могло разговарати о музици и књигама, данас се прича о храни. Уместо о управо отвореној изложби, треба да се спремите за причу о сушеном авокаду у кестеновом соку и медовини на „gradelama a’la Florentine“, како се не би брукали. За оно прво нико вас неће питати, и ако не знате није важно али, ако нисте пробали „Medallion & foie gras & bolange potatoes“ (код Бате на ћошку) биће срамота. Храна је преузела статус уметности, то је сада шик.

Сваки разговор о храни сматрам сувишним, досадним, чак непристојним. Шта ме се тиче шта је ко јео и кога (осим моје мајке) интересује шта ја волим да једем. Ужасавам се рецепата, никада ни један нисам прочитао. Мало има испразнијих тема од ове о храни. Личи ми то на разговор о квалитету онога што сте оставили јутрос у клозетској шољи.

Више није важно јести већ „стицати кулинарска искуства.“ Снобизам у јелу је постао општи тренд; ко држи до себе не сме да помене да обожава купус, знам из искуства. Ако хоћете некога да се отарасите позовите га на ручак и изнесите пасуљ, неће вам више долазити у госте. Развила се цела сфера „културе“  са новим уметницима – куварима, критичарима, књигама, новинским рубрикама,  кулинарским мемоарима, ТВ програмима и теоријским дебатама о угађању цревима.  Романописци могу само да сањају о тиражима куварских књига. Ту су и награде, куварске звезде, ресторани за које се заказује годинама унапред због важног „chef-a“; ех, кад само помислим како ће се и колико та ждеранција препричавати. „Chef“-ови и сликају, тањир је платно на коме ће ствар да буде обавезно мала, коцкаста, округла или некако енформелна са бојама разним. Кажу да има више слика хране на мобилним телефонима него оних на којима су мајке и очеви.

Нације се не идентификују са сјајним умовима колико са ставкама из јеловника. Није тако битно ако не распознајете Бокеринија од Моцарта, али ако не знате шта је „Karbonara a la dente“, осуђени сте на углед дивљака. Индустрија хране, неупоредиво богатија од културне индустрије, успела је да промени тему, да успостави нови друштвени код. Један од седам смртних грехова благоутробије (угађање стомаку) премештен је у списак врлина. Нема бољег доказа од трбуха наших попова.

Нисам приметио неки траг о томе да је наш драги друг Тито неку књигу целу прочитао, нити да је био на некој уметничкој изложби или концерту класичне музике. То, као да нас се уопште не тиче, али нас инспирише што је волео штрукле и остале ђаконије представљене на 253 стране у веома популарном Титовом кувару, који је и на енглеском објављен. Не знам шта се чека са Дражиним куваром.

Недавно сам у једном програму био суочен са водитељком која ми је као ствар која се подразумева предочила неку историју у којој се ствари објашњавају развојем хране. Када сам рекао да је то којешта, чуђењу није било краја, њој је изгледало да се то подразумева. Многи „људи од културе“ боље знају јеловник кафане Заплет, него репертоар  позоришта преко пута. Ако, као ја, не разликујете барбуна од ципола, немате шта да тражите у бољем друштву. Био сам на слави на којој је домаћин био очајан јер јагњетина није била сечена довољно ситно. Госпођа Обама окопава травњаке око Беле куће, сади паприку, и то се сматра сјајним доприносом здравој исхрани. Здрава исхрана је постала много важнија од здраве памети.

Не тако давно познавање културе говорило је нешто о вама; данас експертско познавање тањира приказује вашу вредност, образовање и класу. Један мој истомишљеник каже: Прустов опис мадлене јесте уметност, а мадлена то није. И једно и друго се обраћају чулима, али колачић ту и завршава, док  Пруст траје и боравиће дуго у вашим мислима и емоцијама. Можете евентуално запамтити укус али ту нећете наћи бес, радост, тугу, узвишено усхићење, све оно што вам доноси уметност. Једући најлепше колаче нећете сазнати ништа о другима, свету ни себи.

Неки једу извесна јела само зато што после о томе могу да причају и због тога скидам капу мом другу Ћирилову који заборавља да једе, често се и не сети да је гладан. А, као и сви, воли да једе.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић
Политикин културни додатак, Мера за меру

Субота 25. јануар 2014.

One Comment

  1. Uz Vaše konkretno preslišavanje naše “kulture stomaka”, sasvim je dovoljno sladiti se planinskim krompirom pečenim u rerni, sa domaćim kajmakom skinutim sa tek uzvarenog mleka i biti zadovoljan. Da, pošto pročitam ovaj Vaš mali esej mogu popiti čašu mleka i izaći na sneg i udisati hladan i čist planinski vazduh. I pevušiti.

    Slažem se sa Vama, poštovani Mandiću.

Оставите одговор на slavcek wolf Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *