Ако сте имали несрећу да се летос проводите на плажама, нисте могли избећи цику, дреку, вриску, дозивања, цичања и дечији плач из свег гласа. Да и не помињем гласну музику или мегафоне који позивају на излете.

Млађани уживају. Што је већа бука то им изгледа да је весеље и уживање веће. (Уме ли неко да објасни зашто су мотоцикли изузети из прописа о нивоу буке? Главни си ако си га тако подесио да се можеш поредити са авионским моторима.) Ужива наше младо покољење, што већа галама, јача ствар.

Главни творци ове еколошке невоље су деца. Многа од њих су одучена од речи, више не умеју да изразе шта хоће или неће, осим вриштањем. Речи им не требају, то су ономатопеје разних жеља које истренирани родитељи преводе. Богомдани, нарочито воле да скиче ради уживања док су у води. Када би ћутали, други не би знали колико им је лепо, а то заиста не би било у реду. Исто као и кучићи око њих, који само  лајањем знају да се изразе.

Родитељи уживају у њиховом уживању, што виши и дужи тон то су задовољнији срећом своје деце. Држе се љупке песме Иве Робића:

Моја мала девојчица
Пуна је великих жеља
Баш као шипак пун кошчица
Тако је пуна весеља

Не дао вам бог да их подсетите да и други људи постоје. Гледали би вас као монструме којима је непозната дечија срећа. То и мене чека после овог текста, иако заправо не пишем о деци, већ о одраслима.

Усталило се да мајке децу не зову више по имену већ их ословљавају са „љубави“. И када их упозоравају, прекоревају, позивају или питају нешто, зову их тако, ваљда да деца не помисле како нису обожавана. Да се смилостиве да чују што им се нежно саопштава. Има нешто погрешно, претерано и љигаво у тој новој моди ословљавања деце. Као да име више није најдража реч.  

Плажама одјекује „мамаааа“ или „татаааа“ са дуго-силазним акцентом на крају. Ако слушате пажљиво, подтекст тог зова је: „ЈА зовем, плакаћу ако не одговараш.“

Па онда дозивања из свег гласа, ево једног стенограма: „Симонииидааа, реци тати да му се напунио телефооон“. На то ће та светиња: „Не знам где јеее“ „Нађи га, љубави, треба му телефооон“ „Не могу сада, на фејсу сам“

Граница територије коју такве породице и њихово друштво сматрају својом, мери се галамом. Колико се далеко чују, толико је њихово. И пошто се крећу, све је њихово. 

А тек плач! Пошто не могу сва деца да имају све, она која су у мањку, дохвате се туђе ствари коју желе, онда мали власник не да, и почиње вриска. Ту су одмах и родитељи „дај му мало…купиће ти тата… вратиће ти…то није твоје…“ Не помаже, наставља се лупање ногама, махање рукама, краја нема. Поред сунцобрана за заштиту главе, на плажи вам требају и чепови за уши, за заштиту живаца.

Нисмо вриштали када смо били деца. Сећам се да је требало пазити када смо са одраслима. Није се смело галамити, прекидати их или сметати. Био сам и отац детету, никада се није драо, нити његови другови, и није испао лоше. Данас је обрнуто, не сметамо деци када лудују. Биће фрустрирани, оставиће то ожиљке на њихову психу, морају да се развијају слободно где год стигну. Ко преживи, сведочиће о резултатима.

Најбоља мера цивилизације и људскости јесте пажња према другима. Не ове политички коректне будалаштине, већ обичан људски обзир – да ли ово што радим смета људима око мене. Видим да породице које не долазе из великих градова имају много више слуха за друге и смисла за обзир. Блискост у малим срединама чува их од дивљаштва.

На обали у Прчњу, подигнут је у Југославији велики санаторијум за лечење деце. Онда је то пропадало и сада је од тога направљен изузетан хотел са великим плажама и шеталиштем уз море. У њиховом огласу пише For adults only – Само за одрасле. Не, није то нека порнографска јазбина већ су у хотелу забрањене мале машине за прављење галаме. То је сада санаторијум за одрасле који се лече од деце.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 25. септембар 2021.

3 Comments

  1. Ne ovo je tekst ipak I o deci. Na stranu roditelji koji svoju decu kljukaju i razmaze. Ali deca MORAJU imati mesto da izraze i svoju radost i svoju tugu i svoju srecu i svoju zalost. To sto su deca ranije uvek ucutkivana da ‘ne smetaju’ ne znaci da je to bilo ispravno. Rudolf Stajner, covek koji je poznavao deciju psihologiju, davno je rekao: pustite decu da uzdisu i izdisu.

  2. Konačno iskren tekst bez lažne političke korektnosti. Tako je, bre, ne može da se živi od dreke i cike. Kad radjaju, moraju i da vaspitavaju, a ne da posle njihovi razmaženi klinčići šutiraju učiteljice i šamaraju profesore

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *