Predlažem da se jednoj ulici u Beogradu, što bliže univerzitetu, da ime Tererai Trent.

Ko je sad to?

Tererai Trent

Rodila se u selu u Zimbabveu negde oko 1965. U školu je pošla, ali prvi razred nije završila. Otac je smatrao da su dečaci za školu, a devojčice za udaju. Nije se sa tim mirila, pa je tajno radila bratovljeve domaće zadatke i tako naučila da piše. U jedanaestoj godini otac je udao za muškarca koji je mogao da je zameni za za kravu. Muž je od početka tukao i već do osamnaeste godine imala je troje dece. U selu nije bilo vode ni struje a kada je imala 22 godine pojavila se izvesna Džo Lak iz nevladine organizacije „Hajfer” koja je poručila ženama da se usprave i pokušaju da promene svoj život. Kada su je pitali o čemu sanja Tererai je odgovorila da bi volela da studira u Americi i da postane doktor nauka. Ljudima iz ,,Hajfera” ovo nije bilo smešno, već su je angažovali da bude neka vrsta seoskog koordinatora i za to je pomalo plaćali. Te pare trošila je na dopisne kurseve i tako posle sedam godina završila osnovnu i srednju školu.

U tridesetoj godini prijavila se da studira u Oklahomi i bila primljena. Tada ima već petoro dece i zna da će ako ih ostavi svi proći kao i ona, jer muž na sve ideje o školovanju reaguje batinama. On, ipak, pristaje da ona povede decu, pod uslovom da pođe i on. Ušteđevine nije bilo, ,,Hajfer” je pomogao oko avionskih karata, majka je prodala kravu, komšije koze i porodica je pošla na put.

Ono što je trebalo da bude san postalo je noćna mora. Bez novca, žive u napuštenoj prikolici i gladuju. Ona radi kućne poslove, hranu prikuplja iz kontejnera, muž je i dalje bije ali ona od fakulteta ne odustaje. Oklahoma univerzitet hoće da odustane od nje, jer kasni sa uplatama. Njeni profesori i kolege pritiču u pomoć, skupljaju novac i pomažu, a novi prijatelji i komšije donose i diskretno ostavljaju hranu kojoj je istekao rok iz prodavnica u kojima rade.

Vlasti eksportuju muža nazad u Zimbabve zbog nasilničkog ponašanja, a Tererai diplomira i upisuje se na master. Muž teško oboleva tamo u Zimbabveu i ona prihvata da se on vrati; ispostavlja se da je to već zahuktali ejds i Tererai brine o njemu do smrti.

Sa odličnim ocenama završava master, dobija posao i njen predlog doktorske teze „Integrisani i sistematski pristup u evaluaciji tretmana ejdsa (side) u zemljama u razvoju” prihvataju na Univerzitetu Mičigen. Prošlog meseca gospođa Trent odbranila je svoj doktorski rad i postala dr. Tererai Trent.

Ali zašto da dobije ulicu, kakve sve to ima veze sa Srbijom.

Stvarno, nikakve.

Aleksandar Mandić, televizijski i filmski reditelj

Odjeci – Politika, Sreda 25. novembar 2009.

21 Comments

  1. Ma kako nikakve?!
    Zamislite da sada ta doktorka nauka dođe u Srbiju i pokuša da potvrdi diplome svojih studija! A dobije odgovor da ih joj, kao ni Srbima koji su studirali u inostranstvu, neće nostrifikovati i da joj je sav napor uzaludan… Osim, naravno, ako nema poznanike na odgovarajućim mestima i dovoljno novca da malo “podmaže” proces… Ili, pak, da, nakon uplate povelike sume novca, ispolaže 20-ak – 30-ak ispita koji će “poravnati” jaz između njenog američkog obrazovanja i srpskih uslova da se tuđe diplome uopšte uzmu u razmatranje…
    E, sad, možda, članak ima veze sa Srbijom… Ali sa razumom, ne!

  2. Svaka čast gospođi Tererai Trent a i Vama gospodine Mandiću što ste na jedan vrlo neuobičajen način ispričali ovu priču.
    Ovaj tekst bi trebalo umnožiti i podeliti studentima koji ovih dana protestuju i traže promenu kriterijuma za upis sledeće školske godine, jer studiraju u vrlo teškim uslovimai ne mogu da ispune ono što su znali prvog radnog dana predhodne školske godine.

  3. Pametni ljudi znaju, ipak cute. Treci milenij pripada zenama. Rekli su davno antropolozi. Bioloska superiornost zena, bila je hiljadama godina potiskivana kao cinjenica. Nacin funkcionisanja zenskog uma, pitanje da li ce muskarci ikada nazreti. Tu je skrivena sva tajna evolucije, i drazi pojma zene.

  4. Ponovo od Mandica izvanredan tekst. Pratim njegove tekstove koji su tako retki a uvek izvanredni, bolji nego velika vecina koju objavljujete. Pitanje za redakciju: zasto taj covek ne pise redovno. Dusan Stajic

  5. Kako je koji narod žeelo da uredi svoju državu tako je i uredio. Neki uredili tako da im je centar zbivanja kafić, a neki posao.

  6. Nemam ništa protiv što pisac teksta servira priče sa Mreže, kojima se oduševljavaju oni koji ne znaju da ih nađu sami ili nemaju vremena za to. Međutim, protiv toga sam da se svakojaki povodi koristi da se rezili Srbija. Ima i ona, majčica, svojih junaka, i znanih i neznanih.

  7. Koliko tek takvih junaka ima među nama! Koliko njih je do osnovne škole i nazad po snegu i ledu pešačilo i po 20 km u jednom pravcu, pomagalo roditeljima u teškim seoskim i kućnim poslovima, kuću napuštali već sa 15 godina odlazeći da žive kod rođaka ili u internate da bi srednju školu završavali u jednom kaputu, a već za vreme studija počinjali od nošenja džakova, konobarisanja i sl. i porodicu da pomažu. Stičući akademska zvanja, ali što je još važnije postajući ljudi. Koliko je je ovakvih junaka u svetu teško da ima dovoljno ulica za sve. E sada ukoliko priča mora da ima globalni karakter sa elementima feminizma da bi se lakše uklapala u ideološku matricu novog svetskog poretka, to je druga stvar.

  8. Ovu bi priču valjalo odštampati pa dijeliti po kafićima, da se ima i o čemu razmišljati dok se dangubi, ali za ulice se ipak trebaju pobrinuti SAD ili Zimbabve. Kao što reče “čovek sa severa”, mnogo je takvih i kod nas, samo su nepoznati jer ih nikad niko nije ni podupirao, ni gurao niti su ih primjećivali u medijima. Uvijek su ovisili samo o sebi i svojim snagama jer nisu bili ničiji “projekt”. Mnogo je postigla, i svaka joj čast na tome, ali pogledajte samo koliko je ljudi bilo u taj uspjeh uključeno. Prvenstveno je velika sreća u nesreći u pitanju. Kad god je krenulo po zlu, našao se neko da popravi, što se u životu obično rijetko dešava, bar na ovim stranama.

  9. Veliki uspjeh jedne zene iz takvog pondeblja,sto reci nego bravo na upornosti.
    Tocno je i u nasim krajevima ima mnogo junaka,samo mi nismo skloni podrzavati i hvaliti jedni druge,destrukcia nam je bliza srcu nazalost.
    Covjek,gledajuci u drugom dbro proecira svoju dobotu.
    Pohvala i nasim ljudima,a sama sam vidjela djake pjesake
    prije mnogo godina,i znam da su uglavnom uspjeli u zivotu.Mnogi su od njih dobri lijecnici,dori pravnici neki su u svijetu dobr strucnjaci.
    Rad i samo rad i upornost moze postici sve.
    Hedonisticki nacin zivota je lijep ali ne za cijeli ziot.

  10. Divan,dirljiv tekst.Podseća na bivša vremena.Pročitala sam to svojoj deci, a i prijateljima.Zanimljivo, ljude je više dirnulo to što je prihvatila muža i u bolesti, do smrti.Hvala, gospodine Mandiću.Radujem se novim tekstovima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *