Предлажем да се једној улици у Београду, што ближе универзитету, да име Терераи Трент.

Ко је сад то?

Терераи Трент

Родила се у селу у Зимбабвеу негде око 1965. У школу је пошла, али први разред није завршила. Отац је сматрао да су дечаци за школу, а девојчице за удају. Није се са тим мирила, па је тајно радила братовљеве домаће задатке и тако научила да пише. У једанаестој години отац је удао за мушкарца који је могао да је замени за за краву. Муж је од почетка тукао и већ до осамнаесте године имала је троје деце. У селу није било воде ни струје а када је имала 22 године појавила се извесна Џо Лак из невладине организације „Хајфер” која је поручила женама да се усправе и покушају да промене свој живот. Када су је питали о чему сања Терераи је одговорила да би волела да студира у Америци и да постане доктор наука. Људима из ,,Хајфера” ово није било смешно, већ су је ангажовали да буде нека врста сеоског координатора и за то је помало плаћали. Те паре трошила је на дописне курсеве и тако после седам година завршила основну и средњу школу.

У тридесетој години пријавила се да студира у Оклахоми и била примљена. Тада има већ петоро деце и зна да ће ако их остави сви проћи као и она, јер муж на све идеје о школовању реагује батинама. Он, ипак, пристаје да она поведе децу, под условом да пође и он. Уштеђевине није било, ,,Хајфер” је помогао око авионских карата, мајка је продала краву, комшије козе и породица је пошла на пут.

Оно што је требало да буде сан постало је ноћна мора. Без новца, живе у напуштеној приколици и гладују. Она ради кућне послове, храну прикупља из контејнера, муж је и даље бије али она од факултета не одустаје. Оклахома универзитет хоће да одустане од ње, јер касни са уплатама. Њени професори и колеге притичу у помоћ, скупљају новац и помажу, а нови пријатељи и комшије доносе и дискретно остављају храну којој је истекао рок из продавница у којима раде.

Власти експортују мужа назад у Зимбабве због насилничког понашања, а Терераи дипломира и уписује се на мастер. Муж тешко оболева тамо у Зимбабвеу и она прихвата да се он врати; испоставља се да је то већ захуктали ејдс и Терераи брине о њему до смрти.

Са одличним оценама завршава мастер, добија посао и њен предлог докторске тезе „Интегрисани и систематски приступ у евалуацији третмана ејдса (сиде) у земљама у развоју” прихватају на Универзитету Мичиген. Прошлог месеца госпођа Трент одбранила је свој докторски рад и постала др. Терераи Трент.

Али зашто да добије улицу, какве све то има везе са Србијом.

Стварно, никакве.

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

Одјеци – Политика, Среда 25. новембар 2009.

21 Comments

  1. Ма како никакве?!
    Замислите да сада та докторка наука дође у Србију и покуша да потврди дипломе својих студија! А добије одговор да их јој, као ни Србима који су студирали у иностранству, неће нострификовати и да јој је сав напор узалудан… Осим, наравно, ако нема познанике на одговарајућим местима и довољно новца да мало “подмаже” процес… Или, пак, да, након уплате повелике суме новца, исполаже 20-ак – 30-ак испита који ће “поравнати” јаз између њеног америчког образовања и српских услова да се туђе дипломе уопште узму у разматрање…
    Е, сад, можда, чланак има везе са Србијом… Али са разумом, не!

  2. Svaka čast gospođi Tererai Trent a i Vama gospodine Mandiću što ste na jedan vrlo neuobičajen način ispričali ovu priču.
    Ovaj tekst bi trebalo umnožiti i podeliti studentima koji ovih dana protestuju i traže promenu kriterijuma za upis sledeće školske godine, jer studiraju u vrlo teškim uslovimai ne mogu da ispune ono što su znali prvog radnog dana predhodne školske godine.

  3. Pametni ljudi znaju, ipak cute. Treci milenij pripada zenama. Rekli su davno antropolozi. Bioloska superiornost zena, bila je hiljadama godina potiskivana kao cinjenica. Nacin funkcionisanja zenskog uma, pitanje da li ce muskarci ikada nazreti. Tu je skrivena sva tajna evolucije, i drazi pojma zene.

  4. Ponovo od Mandica izvanredan tekst. Pratim njegove tekstove koji su tako retki a uvek izvanredni, bolji nego velika vecina koju objavljujete. Pitanje za redakciju: zasto taj covek ne pise redovno. Dusan Stajic

  5. Како је који народ жеело да уреди своју државу тако је и уредио. Неки уредили тако да им је центар збивања кафић, а неки посао.

  6. Немам ништа против што писац текста сервира приче са Мреже, којима се одушевљавају они који не знају да их нађу сами или немају времена за то. Међутим, против тога сам да се свакојаки поводи користи да се резили Србија. Има и она, мајчица, својих јунака, и знаних и незнаних.

  7. Koliko tek takvih junaka ima među nama! Koliko njih je do osnovne škole i nazad po snegu i ledu pešačilo i po 20 km u jednom pravcu, pomagalo roditeljima u teškim seoskim i kućnim poslovima, kuću napuštali već sa 15 godina odlazeći da žive kod rođaka ili u internate da bi srednju školu završavali u jednom kaputu, a već za vreme studija počinjali od nošenja džakova, konobarisanja i sl. i porodicu da pomažu. Stičući akademska zvanja, ali što je još važnije postajući ljudi. Koliko je je ovakvih junaka u svetu teško da ima dovoljno ulica za sve. E sada ukoliko priča mora da ima globalni karakter sa elementima feminizma da bi se lakše uklapala u ideološku matricu novog svetskog poretka, to je druga stvar.

  8. Ovu bi priču valjalo odštampati pa dijeliti po kafićima, da se ima i o čemu razmišljati dok se dangubi, ali za ulice se ipak trebaju pobrinuti SAD ili Zimbabve. Kao što reče “čovek sa severa”, mnogo je takvih i kod nas, samo su nepoznati jer ih nikad niko nije ni podupirao, ni gurao niti su ih primjećivali u medijima. Uvijek su ovisili samo o sebi i svojim snagama jer nisu bili ničiji “projekt”. Mnogo je postigla, i svaka joj čast na tome, ali pogledajte samo koliko je ljudi bilo u taj uspjeh uključeno. Prvenstveno je velika sreća u nesreći u pitanju. Kad god je krenulo po zlu, našao se neko da popravi, što se u životu obično rijetko dešava, bar na ovim stranama.

  9. Veliki uspjeh jedne zene iz takvog pondeblja,sto reci nego bravo na upornosti.
    Tocno je i u nasim krajevima ima mnogo junaka,samo mi nismo skloni podrzavati i hvaliti jedni druge,destrukcia nam je bliza srcu nazalost.
    Covjek,gledajuci u drugom dbro proecira svoju dobotu.
    Pohvala i nasim ljudima,a sama sam vidjela djake pjesake
    prije mnogo godina,i znam da su uglavnom uspjeli u zivotu.Mnogi su od njih dobri lijecnici,dori pravnici neki su u svijetu dobr strucnjaci.
    Rad i samo rad i upornost moze postici sve.
    Hedonisticki nacin zivota je lijep ali ne za cijeli ziot.

  10. Диван,дирљив текст.Подсећа на бивша времена.Прочитала сам то својој деци, а и пријатељима.Занимљиво, људе је више дирнуло то што је прихватила мужа и у болести, до смрти.Хвала, господине Мандићу.Радујем се новим текстовима.

Оставите одговор на TZ Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *