Nedavno smo čuli dve zapanjujuće izjave od stalnog funkcionera na raznim poljima i pod raznim režimima. Kaže čova da bez Crvene zvezde neće biti ni Srbije. Posle nekoliko dana tvrdi da država stoji na četiri stuba od kojih je jedan sport.

Za razliku od ovih zaista originalnih ideja, ja verujem da Srbija treba da se uspravi i prohoda na dve noge koje se zovu Obrazovanje i Pravda. To su noge na kojima svaka država počiva i što su jače, moći će brže gura napred. Za takmičenje u napredovanju na ovom svetu sve drugo je manje važno, uključujući i ekonomiju. Bez obzira na bedu, veličinu ili stanje u Crvenoj zvezdi, zemlja koja obezbeđuje pravdu svojim odlično obrazovanim građanima, biće poštovana, praviće decu i ići će napred.  Ako bilo koja od dve noge hramlje, ili su kao kod nas paralizovane, nema nikakve šanse na olimpijadi civilizacije. Žalosno je što ovi koji nas vode ne vide tako očiglednu stvar.

Već sam na ovom mestu lamentirao kako Srbija neće napredovati bez odličnog obrazovnog sistema, a danas ću da očajavam gledajući u zakržljali stub prava.

Osnovni razlog što se države uopšte i stvaraju jeste da obezbede pravdu za svoje podanike. Neka grupa prepozna da ne može da ostvari pravdu i ovako ili onako izbori se za svoju državu. One ne nestaju zbog bede, moćnih pritisaka ili slabe industrije. Prestaju da postoje kada više ne ostvaruju pravdu, kada prevlada haos i anarhija koje ne mogu da kontrolišu. U pravu je Kenet Klark: civilizacije nestaju kada sumnja prevlada veru i nadu. To je najkraći opis onoga što nam se desilo na Kosovu. Ali, dok države postoje, zbog pravde, prihvatamo da mogu da nas hapse, oporezuju ili šalju u rat, da koriste svoje ekskluzivno pravo na silu.

Da pogledamo na nekoliko malih primera kako naša država koristi tu silu, šta možete da očekujete od našeg pravnog sistema na događajima iz poslednjih nedelja:

-9 meseci kućnog zatvora za doživotnog invalida kojeg ste napravili tako što ste pijani vozili, pa kočili uz pomoć bandere. Doduše, ako se ne prezivate Karić, pripazite, možda dobijete neki mesec više, pravog zatvora.

-Ako ste popili još više a važan ste čovek, zamenik direktora nečega u vezi sa naftom, ne brinite ako usput zgazite momka od 19 godina, to košta godinu i po zatvora; ako ste običan čovek, kao pregaženi momak, bilo bi malo duže.

-Ako vam se mili da prebijate ženu, samo makljajte, ali se pre toga napijte, to će vam biti glavna olakotna okolnost, dobićete od sudije uslovnu kaznu, drugim rečima jednu malu pretnju prstom: „no,no!“  Isto važi i ako vam se seksualno dopadne nešto žensko starije od 80 godina.

– Ako ste ljubomorni, slobodno pridavite devojku sa leđa. Posle desetak godina u zatvoru, bićete spremni za sledeću.

– Palite džamije kad ste ljuti zbog nepravdi na Kosovu, to će sigurno pomoći našu stvar, a i neće vas pronaći.

Sve u svemu, ako  hoćete da učinite neki užas, pre toga se dobro napojte alkoholom, biće vam lakše da gadost počinite, a i na sudu ćete proći bolje, jer ćete lako dokazati da imate slabu toleranciju na alkohol.

Živimo u pravnom haosu snalazimo se u krhotinama pravnog sistema. Niko koga ja znam, baš niko ne veruje u ostvarenje pravde u Srbiji. Procep između pravednosti i pravnog poretka postaje sve veći i ne samo kod nas. Ono što je pravedno popuno je irelevantno za  horde pravnih profesionalaca koji se perverzno preganjaju oko paragrafa i tumačenja. Naravno da u drugim zemljama stvari ponekad izgledaju i gore, ali iskreno govoreći, to me malo zanima. Ja živim u Srbiji.

Kladim se da bi svako pametno skrojeno psihološko istraživanje pokazalo da je ovdašnjim ljudima ostvarenje pravde važnije od bogatstva, teritorija ili manjka sportista. Nešto u našem nacionalnom kodu vapi za pravdom. Zaklinjemo se u Dušanov zakonik (koji nismo čitali) ili majku Jevrosimu čije reči „ Ni po babu ni po stričevima, već po pravdi boga istinoga …“ vibriraju u našim korenima. Kao da smo celu istoriju živeli u nepravdi, svaki pojedinac i svi zajedno, bili samo žrtve.  Nacija sastavljena od miliona Kalimera, kao da nismo i mi drugima nanosili nepravde. A jesmo. Tragičan rascep.

Znam da nema naroda koji ne žudi za pravdom, ali ovde je reč o nama. Ako pitate Srbe kako zamišljaju carstvo nebesko, to neće biti mesto gde ima vizuelnih i  telesnih uživanja, Druga grana hrišćanstva obećava cvetne livade, anđele i pesme. Neki ogranci druge vere, vide tamo nagradu u vidu nekoliko tuceta lepih i mladih devica (ako mene pitate, ne bi bilo loše, kad bi bilo istina.) Za naše pravoslavce to su nebesa u kojima će sve doći na svoje mesto, gde će se uspostaviti harmonija.

Možda je tako nešto imao na umu Enriko Josif kada nas je u zanosu počastio izjavom da smo nebeski narod. Ljudi zagledani u onaj svet, jer još jedino tamo mogu da očekuju pravdu.

Televizijski i filmski reditelj, Aleksandar Mandić
Mera za meru – Politikin kulturni dodatak
Subota 27. jul 2013.

One Comment

  1. Dragi gospodine Mandiću,

    Zahvalna sam vam (verujem da sam jedna od mnogih) za vaše tekstove u Politikinom Kulturnom dodatku. Od onih puškica, preko slušanja Aide u Viminacijumu do današnjeg koji je po meni pogodio središte naše društvene praznine. Kada ukazujete na negativne pojave nema u oštrih reči i ocena, ali jasno je svakome kakva i kolika je to teškoća ili problem. Taj vaš duh me potseća na način Duška Radovića i Duška Petričića. Eto ga negativno je, ajde da se to ispravi, a sve nekako mekano, toplo, pa ljudi smo.
    Bilo bi baš dobro kada bi nekad bila objavljena zbirka tih vaših razmišljanja.
    Da ne propustim, kao što su Asanž, Mening i Snouden moji kandidati za Nobelovu za mir, tako ste vi moj kandidat za ministarstvo kulture u Srbiji.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *