Има томе више од 40 година. Једног дана, испред Дома омладине у Београду била су паркирана прва репортажна кола Телевизије Београд, која су преносила неки музички догађај. Био сам студент друге године ФТВ режије и почео сам помало да радим за дечију редакцију, па су ме позвали да видим како изгледа директан пренос. Ушао сам и полетео “on air.” Ово је био авион за мене.

Директан пренос ме опчинио. Могућност да избором  камера у тренутку интерпретирам догађај, да му дајем свој смисао и облик; брзина одлучивања и непоновљивост избора, освојили су ме заувек. Адреналин (за који тада нисмо знали да постоји нити да се тако зове) који сам осетио био је тако различит од онога што се догађа на филмском снимању где припреме трају дуго, ствар може да се понови и поправи.

После тога сам као прави адикт (ни та реч тада није постојала) њушио по редакцијама тражеци уреднике који ће мени, млађаном редитељу дати мало адреналина. Када би ми нешто нудили, увек сам гледао како да их наговорим да радимо уживо. Али, то је било опасно. Жива ствар измиче контроли, а то није баш било пожељно. И ствари које су могле ићи уживо, снимане су и монтиране. Тако је било комитетима угодније. Данас нема комитета, али им је опет некако згодније да сниме. Обична глупост.

У то време писао сам помало за омладинске новине и објавио заиста пророчки, занети текст о томе да је само жива телевизија права природа тог медија, да је смисао те кутије да повезује људе, да их уједињује у заједничком и непоновљивом искуству, које се, као ни живот, никада  неће поновити. Предвиђао сам да ће се цео свет повезати на тај начин (о тв-сателитима није био ни помена) и тврдио да је такво масовно искуство једино оствариво преко телевизије. и да је телевизија увек жива: и филм на том екрану је уствари директан пренос једне филмске пројекције. Пренос чини природу тог медија. Највазнија разлика од других медија тиче се протока времена. На телевизији се њиме не може манипулисати. Оно пулсира реално, неумољиво исто за публику и за догађај.

Обрадовали су ме екперименти Нам Дзун Пајка који је на некој изложби видео- арта приказао телевизор на коме се видела ватра. Јесте, екран је уствари камин, он шири топлину. За једну нову годину холандска телевизија пустила је у поноћ бас то, ватрицу и пуцкетање. У пустој соби човек више није сам ако укључи ту справу. Кроз цев струји, не само несто према њему, већ  и од њега према другим људима. То је кљуц популарности телевизије. Чак и  кад на екрану нема ништа сто вас занима, нити се чује тон, ипак сте у друштву, нисте сами.

Ево примера који сте свакако искусили и који показује колико је тај осећај заједничког присуства, живог контакта преко екрана битан. Сигурно вам се десило да не мозете да гледате нешто што се емитује уживо а јако вас занима. Укључите своју справу, ВТР или ДВД, снимите пренос – и онда га никад не погледате. А чак и ако погледате, то није то. Имате тужан осећај да је ствар мртва, прошла зувек, а то што гледате има задах мртве рибе на новинама од прекјуче.

Зашто? Зато што му недостаје златни зачин непоновљивости и могућности људске грешке, узбудљиве стрепње да се, док гледате, може нешто десити што није предвидјено и очекивано. И хвала Богу, то се увек дешава.Такви снимци покојних збивања интересују само нас редитеље, да бисмо видели како је нешто урађено.

Имам пуну полицу таквих снимака које нисам ни погледао.

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 27. август 2011.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *