Ima tome više od 40 godina. Jednog dana, ispred Doma omladine u Beogradu bila su parkirana prva reportažna kola Televizije Beograd, koja su prenosila neki muzički događaj. Bio sam student druge godine FTV režije i počeo sam pomalo da radim za dečiju redakciju, pa su me pozvali da vidim kako izgleda direktan prenos. Ušao sam i poleteo “on air.” Ovo je bio avion za mene.

Direktan prenos me opčinio. Mogućnost da izborom  kamera u trenutku interpretiram događaj, da mu dajem svoj smisao i oblik; brzina odlučivanja i neponovljivost izbora, osvojili su me zauvek. Adrenalin (za koji tada nismo znali da postoji niti da se tako zove) koji sam osetio bio je tako različit od onoga što se događa na filmskom snimanju gde pripreme traju dugo, stvar može da se ponovi i popravi.

Posle toga sam kao pravi adikt (ni ta reč tada nije postojala) njušio po redakcijama tražeci urednike koji će meni, mlađanom reditelju dati malo adrenalina. Kada bi mi nešto nudili, uvek sam gledao kako da ih nagovorim da radimo uživo. Ali, to je bilo opasno. Živa stvar izmiče kontroli, a to nije baš bilo poželjno. I stvari koje su mogle ići uživo, snimane su i montirane. Tako je bilo komitetima ugodnije. Danas nema komiteta, ali im je opet nekako zgodnije da snime. Obična glupost.

U to vreme pisao sam pomalo za omladinske novine i objavio zaista proročki, zaneti tekst o tome da je samo živa televizija prava priroda tog medija, da je smisao te kutije da povezuje ljude, da ih ujedinjuje u zajedničkom i neponovljivom iskustvu, koje se, kao ni život, nikada  neće ponoviti. Predviđao sam da će se ceo svet povezati na taj način (o tv-satelitima nije bio ni pomena) i tvrdio da je takvo masovno iskustvo jedino ostvarivo preko televizije. i da je televizija uvek živa: i film na tom ekranu je ustvari direktan prenos jedne filmske projekcije. Prenos čini prirodu tog medija. Najvaznija razlika od drugih medija tiče se protoka vremena. Na televiziji se njime ne može manipulisati. Ono pulsira realno, neumoljivo isto za publiku i za događaj.

Obradovali su me ekperimenti Nam Dzun Pajka koji je na nekoj izložbi video- arta prikazao televizor na kome se videla vatra. Jeste, ekran je ustvari kamin, on širi toplinu. Za jednu novu godinu holandska televizija pustila je u ponoć bas to, vatricu i pucketanje. U pustoj sobi čovek više nije sam ako uključi tu spravu. Kroz cev struji, ne samo nesto prema njemu, već  i od njega prema drugim ljudima. To je kljuc popularnosti televizije. Čak i  kad na ekranu nema ništa sto vas zanima, niti se čuje ton, ipak ste u društvu, niste sami.

Evo primera koji ste svakako iskusili i koji pokazuje koliko je taj osećaj zajedničkog prisustva, živog kontakta preko ekrana bitan. Sigurno vam se desilo da ne mozete da gledate nešto što se emituje uživo a jako vas zanima. Uključite svoju spravu, VTR ili DVD, snimite prenos – i onda ga nikad ne pogledate. A čak i ako pogledate, to nije to. Imate tužan osećaj da je stvar mrtva, prošla zuvek, a to što gledate ima zadah mrtve ribe na novinama od prekjuče.

Zašto? Zato što mu nedostaje zlatni začin neponovljivosti i mogućnosti ljudske greške, uzbudljive strepnje da se, dok gledate, može nešto desiti što nije predvidjeno i očekivano. I hvala Bogu, to se uvek dešava.Takvi snimci pokojnih zbivanja interesuju samo nas reditelje, da bismo videli kako je nešto urađeno.

Imam punu policu takvih snimaka koje nisam ni pogledao.

Aleksandar Mandić, televizijski i filmski reditelj

Politikin kulturni dodatak, Mera za meru, subota 27. avgust 2011.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *