Док се и код нас обавља масовно медијско проливање леденом водом, мало људи је чуло који је повод за ово проливање, а још много мањи број зна име најбољег интелектуалца који је био жртва АЛС-а, име Тонија Џата.

Када је добио дијагнозу ове прождрљиве  болести која полако одузима све осим ума, почео је да диктира и објављује своје успомене у New York Revue of Books. Очарала су ме његова сећања на заласку живота, а после смрти ти текстови су сакупљени у књигу и био сам један од првих купаца. Почео сам около да ширим своје одушевљење за ову књигу и открио да готово нико није чуо за то име. Нудио сам књигу великим издавачима. Нисам успео („Ко вам је тај Џат?”), али ни одустао. Хтео сам да са својим пријатељима поделим радост читања „Колибе” . Тако сам постао издавач и та књига, у врсном преводу Слободанке Глишић и Славице Милетић, светли међу осталим књигама на мојој полици.

Убрзо су почели да стижу одјеци – одушевљени читаоци и критичари. То ме је обрадовало, чини ми се више него да сам ја аутор. У Времену Панчић пише: “…ова књига је литерарно бриљантна и очаравајућа…већ сада је немогуће заобилазити је, а не бити варварин и игнорант.”  Миљенко Јерговић: ”Та је проза тако садржајна и елегантна као да се наједном сво писчево големо знање и образовање преобразило у чисти литерарни дар…Када прочита њезиних двестотинак страница читатељу остаје унутрашњи дојам да је прочитао књигу од барем тисућу страница.”  Строга Мира Миочиновић (Киш) ми је написала поруку: “…све ме је очарало: и сећања и начин на који пише, невероватна сликовитост достојна најбоље прозе…рекла сам себи, од како нема Данила ово је човек са којим бих се у свему могла сложити…”

Џат је рођен 1948. у Енглеској у секуларној јеврејској породици. Од детињства заинтересован за историју, завшио је Kings College (Кембриџ) i École normale supérieure (Париз), био професор на Оксфорду, Берклију, а на Њујоршком универзитету је основао Ремарков иститут за историју на коме је остао до смрти као директор. Био је вероватно најкрупније име за европску модерну историју о којој је написао кључну књигу „После рата.”  Поглавље о Југославији није нешто са чиме би се ми Срби сложили, али је то обавезни уџбеник за оне који на Западу студирају друштвене науке. Писао је за најважније часописе који креирају светски културни амбијент, а Гардијан пре његове смрти пише да га многи сматрају интелектуалним гигантом и да је најживљи ум Њујорка.  При крају Џат уз помоћ апарата за дисање држи последња предавања према којима диктира књигу „Зло путује земљом”, суморну дијагнозу данашњег света. И моју чаробну „Колибу сећања”. Умире у августу 2010.

Млади Џат, занесени комуниста и циониста одлази да живи у кибуцу, где проповеда своју веру и нацију.  Примају га на Кембриџ, али уместо на студије, одлази као добровољац да служи Израелу, јер избија Шестодневни рат са Арапима. На тек освојеној Голанској висоравни, поражен односом својих сународника према Палестинцима, заувек оставља и своју веру и Израел, који од тада јасно види као малигну окупациону силу, а наум да та држава буде само јеврејска, описује као анахронизам.  

Објављује 2003. текст у коме осуђује Израел и предлаже да то постане секуларна, уједињена територија на којој це Арапи и Јевреји имати иста права. Била је то прворазредна сензација, он као уводничар нестаје из Nw York Times-a, a New Republic га брише са листе уредника. Амерички рабини организују протесте и спречавају његове јавне наступе, приређују демонстрације бивших логораша у униформама из Аушвица. То га болно погађа јер је провео детињство слушајући о побијеним цлановима своје породице. Ипак остаје при своме: „То није ућуткивање Џата, то је гашење јеврејске мисли у Америци.”

Његово интересовање за Европу почиње у Француској. О француским интелектуалцима и посебно Сартру пише немилосрдно, оптужује их за нечисту савест, за подршку тоталитаризмима, за кукавичлук, али издваја неидеолошке либерале попут Арона и нарочито Камија, кога сматра за најкрупнију фигуру. За данашње јавне интелектуалце углавном нема лепе речи. О Жижеку каже: „…смешни Славој Жижек, ‘глобални’ јавни интелектуалац који нема посебан интерес за било коју тему или средину. Ако је он будућност јавног интелектуалца, онда они будућности немају.” Пре пада зида, учи чешки и бави се животима људи иза жице, презире западну површност и игноранцију према тој Европи.

На Универзитету је такође „несносан”. Не подноси студије култура, политике идентитета и политичку коректност. „Увек сам мрзео то смеће. Напустио сам Беркли и Оксфорд у осамдесетим годинама делимично због тога, а ствари су се следеће деценије погоршале… Међутим, на Њујоршком универзитету (NYU) сам био независан и упркос загађењу које је око нас расло, успео да усмеравам новац према неконвенционалним студијама… могао сам да ангажујем кога ја хоћу да говори шта он хоће… и успео сам да створим најбољи одсек за филозофију у Америци, контра-културна активност на коју сам поносан… Данас ме изван  сматрају за ћакнутог, комунисту, Јеврејина који мрзи свој род, а унутар Универзитета ме виде као типичног старинског мушког белца, либералног елитисту. Свиђа ми се то, ја сам на ивицама оба описа, ту се осећам удобно.”

О подобном језику каже: „У Америци је злоупотреба језика пре културна него политичка… идеја је да је елитизам недемократски и неегалитаран. Због тога се увек изражавате тако да су људи у нечему битном – једнаки. Ако су тешко онеспособљени (badly disabled) као ја, каже се да су „другачије способни” (differently abled). То ме забавља; није то другачија способност, то је никаква способност. Али, пошто је политички незгодно разликовати људе који нешто могу од оних који не могу, ови други су описани као исти, али посебни… Са таквим језиком лажне једнакости, дубоке неједнакости се догађају много лакше.”

О политичарима своје генерације: „Политичарима увек недостаје храброст. То није корисна особина. Бити морално храбар значи рећи нешто различито, што онда смањује шансе да вас изаберу на изборима. Храброст је, на један забаван начин, чешће присутна у старинским просвећеним диктатурама него у демократији. Али, има још једна околност. Моја генерација је одвратна. Рођен сам 1948, мање више као Буш, Бил и Хилари Клинтон, Шредер, Блер и Браун – ако размислите, стварно грозна генерација, а и многа друга имена се могу додати. То је генерација расла шездесетих година  у Западној Европи и Америци, у свету без тешких одлука, било економских било политичких. Није било ратова у које су морали да иду, нису морали да се боре у Вијетнаму. Одрасли су верујући да било какав какав избор да направе, неће бити катастрофалних последица. Резултат је да, без обзира на разлике у изгледу, стилу и личности, то су људи којима је веома тешко да донесу непопуларне одлуке.

…Европа већ  преко 60 година није имала ратове који би захтевали мобилизацију. Последњи период  тако дугог мира у историји био је можда рани Средњи век. Традиционално, вође су долазиле на власт ратовима и освајањем. Ми смо имали шест-седам генерација вођа који су долазили на власт искључиво политичким маневрисањем, што је историјски веома необично. То је као парење унутар породице, нема спољног уплива, само политичка класа која се рађа из себе. Ово није аргумент за рат већ историјска чињеница.”

О његовој драгој историји: „Једна од малог броја ствари у које чврсто верујем јесте да морамо да научимо како да створимо бољи свет користећи прошлост, уместо да сањамо о бесконачној будућности. Веровање да једини начин да се  унапреди будућност лежи у нади да ће та будућност бити боља,  јесте типична мисао из касне Ренесансе. Мудрији људи од мене су веровали сасвим другачије и мислим да је време да их поново чујемо.”  

На крају Тони пише о малом селу Мирен у Швајцарској, оази мира у којој се никада ништа не дешава. Џат завршава књигу и живот, запетом: „…највећа забава су беспрекорно тачни доласци и поласци малог воза са једним вагоном који граби око планине до врха жичаре. Електрични хук при поласку са мале станице и смирујући мукли звук шина највеће су звучно загађење у селу. Кад последња локомотива оде у депо, на висоравни завлада тишина….Ништа се не догађа: то је најсрећније место на свету. Не можемо да изаберемо где ћемо започети живот, али га можемо завршити где хоћемо. Знам где ћу ја бити: путоваћу, никуд посебно, тим малим возом, заувек.“

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Мера за меру – Политикин културни додатак

Субота 27. септембар 2014.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *