Kada čujem ” izuzetan doprinos našoj kulturi”, na pamet mi padaju Sveti Sava, Vuk, Njegoš, Dositej, Sterija, Laza Kostić, Nušić, Andrić, Crnjanski, Kiš, Duško Radović… nisam antologičar. Od živih mogu da se setim broja i imena za koje su dovoljni prsti na rukama.
Odmah čujem prvu i očiglednu, ljudsku reakciju: „A ko ti kaže da bi je dobio ako se prijaviš?“ Tačno. Prihvatam rizik da će sve što dalje pišem biti u senci te sumnje koja se zove „kiselo grožđe“.
I drugi su u pravu: „Lako mu je da se odriče kada mu ne treba, on ima dovoljno. Drugu bi pesmu pevao, da mu gori ispod noktiju“. Možda je i to tačno. Ko zna kako bih se ponašao da sam u koži onih koji su imali manje sreće. Iako verujem da mi u životu nisu bile najvažnije ovozemaljske stvari, ipak, ne znam šta će Sveti Petar imati da kaže o tome.
Uprkos ovoj Scili i Haribdi, probaću da kažem ponešto o toj anomaliji koja se zove „nacionalne penzije.“
Mogu da razumem duševnu nameru ministara kulture da se pomogne siromašnim umetnicima i drugima koji su zadužili našu kulturu. U tom slučaju, trebalo bi naći način da se ljudima, koji su život posvetili radu koji čoveka ispunjava, ali skoro nikada nije profitabilan; da se dakle tim ljudima (i ljudicama) obezbedi minimum dostojanstva. To bi bila neka vrsta društvene solidarnosti. Međutim, ovakvu definiciju nacionalnih penzija svi negiraju, jer bi onda bar polovina dobrostojećih dobitnika morala odustati.
Te penzije su, kažu, priznanje za izuzetan doprinos našoj kulturi. Nemam ništa ni protiv toga. Dirljiva je namera jedne siromašne zemlje da se zahvali onima koji su je zadužili, stvarajući nešto lepo i brinući se o takvim delima. Međutim, ako priroda tog priznanja nije socijalna pomoć, onda treba dodeljivati zahvalnice i odlikovanja.
Ali, gde to ima da se ljudi sami prijavljuju da dobiju priznanje ili orden? To se nauči u osnovnoj školi: ja radim, drugi ocenjuju. Često nepravedno.
Kada čujem „izuzetan doprinos našoj kulturi“ na pamet mi padaju Sveti Sava, Vuk, Njegoš, Dositej, Sterija, Laza Kostić, Nušić, Andrić, Crnjanski, Kiš, Duško Radović…nisam antologičar. Od živih mogu da se setim broja imena za koje su dovoljni prsti na rukama. Zamislimo kakva bi svetska kulturna velesila bila Srbija da ima pet stotina živih ljudi sa izuzetnim doprinosom i još toliko kandidata pride. Nažalost, pred svetom stojimo sa svega nekoliko imena: Kusturica, Marina Avramović, Bregović, Veličković… a ovde, za po kući, još svega nekoliko velikana, koji nažalost pripadaju maloj kulturi . Uporedimo to sa zaslugama sportista.
Ne mogu da zamislim bilo koga od njih kako popunjavaju formular u kome opisuju svoje izuzetne zasluge i skupljaju preporuke, kao što su sebi dozvolili neki od naših „besmrtnih“ akademika. I traže pare od Srbije, ove današnje, ponižene, raspamećene, raspolućene i oglodane Srbije, koja upravo od njih najviše očekuje. Pitanje čojstva.
Saosećam sa Srbijom od koje svi neprekidno nešto traže. Ja sigurno neću biti kandidat jer nisam pružio izuzetan doprinos nacionalnoj kulturi. Osim ako se ne uzme u obzir ovaj tekst.
Aleksandar Mandić, televizijski i filmski reditelj
Politikin kulturni dodatak, Mera za meru, subota 28. januar 2012.
SR_RS 
EN