Нисам ове године пажљиво пратио списак кандидата за САНУ али, имам неки чудан осећај да Горан Бреговић опет није на списку. Било би логично да се његова колегиница, најмлађи академик, потруди око тог предлога. Пошто често ради у иностранству, она најбоље зна да цени колико вреди када неко свира у Карнеги холу, Опери у Сиднеју, Ројал фестивал холу у Лондону, три дана узастопце у Евери Фишер холу у Њујорку, Театру Шанзелизе или филхармонијским салама у Бирмингену, Стокхолму и Келну.

Ма колико то чудно звучало он нема ПР, уопште не брине за вести о себи јер се наславнио славе у животу, одавно. Када би бринуо, сви бисмо знали да је он ове године Уметнички директор, Маестро цонцертаторе, фестивала у Таранту у Италији. на који дође 200.000 људи. Италијани очекују најмање 100.000 слушалаца на Брегином завршном концерту али, шта знају италијани шта је музика.

Да је Енглез већ одавно би био сир као Џегер или Мек Картни, овако је „само“ почасни доктор музике Универзитета у Шефилду, у хладној Енглеској.

Ниједан уметник није овом народу пружио више  дионизијских уживања од њега. Баш то и јесте највећи проблем за аполонијску интелектуалну елиту и Академију.

Ипак, треба да се зна да само он овде има орден Ватикана за духовну музику. За ДУХОВНУ музику коју је по наруџбини написао. Сетимо се како је за католички Божић 2006. у Ватикану свирао нашу, балканску музику у Евровизијском ТВ преносу за гомилу земаља. Своју (ромску) верзију опере Кармен изводио је у Паризу месец дана из вечери у вече, пред распродатом салом. Најмање десет милона људи буквално у целом свету, до сада је купило карту да га слуша уживо.

Не могу да се сетим да је неко од наших уметника негде почасни грађанин. Бреговићу је ту почаст доделила Атина, Праг, Тирана и Буенос Ајрес. Ако то није промоција нашег духа и музичких корена, онда је најбоље да Министарство културе и даље подржава безначајне, импотентне и невидљиве пројекте, па да видимо ко ће нас приметити и где ћемо стићи.

Прате га оптужбе да је плагијатор. Занимљиво је да нико од људи који живе од музике не сматра за плагијат Дворжакове Мађарске игре. Од чега су направљене  Мокрањчеве руковети или опера Еро са оног света? Нико се још није сетио да је Шопен обичан лопов који је увелико покрао пољске полонезе. Па Тајчевићеве Балканске игре, Бетовенове инспирације, све што ради мени драга Биља Крстић…Нема краја оваквом набрајању. Напротив, тешко је наћи композитора који се није служио мотивима и мелодијским линијама традиционалне музике. Када то раде други, то је племенити труд да се очува традиција; када то ради Бреговић, то је лоповлук. А ја кажем: то је позлата урађена са талентом.

Прекинимо са глупостима. Ову битку је у нашој култури бриљантно добио Киш и за тај час анатомије платио изгнанством, појавом рака на плућима и животом. Када већ Академија није себи учинила част и прихватила једног Душана Радовића или Душка Трифуновића, није добро да пропусти ову шансу за поправни.

Не треба Горану САНУ, већ Академији треба Бреговић.

Александар Мандићтелевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 28. јул 2012.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *