Портпарол специјалног суда изјављује након „мајица у суду” да је „суђење јавно и да свако ко не омета ред на суђењу нема сметњи да присуствује. Понашали су се мирно”. Очекивао сам да се јави неко из правосуђа јер они све коментаришу сваки дан. Ништа. Вероватно зато што се правне науке све више ослобађају од утицаја здравог разума, мени смртнику, ствар изгледа чудно.

Где су границе ометања суда? Да ли је то само када неко галами или публика може да полеже по клупама и одспава у топлом? Ако мушки уђу на суђење за силовање и почну да ваде своје алатке – омета ли то нешто? Може ли се ући у униформи УЧК на суђење за злочине над Србима? Зашто се не би могао мирно пратити процес о убиству са хеклером у руци ако се муниција остави на улазу? Све те ствари само „изгледају” и по аналогији не спадају у ометање суда.

Ако је свеједно у шта гледају сведоци док чекају или док дају исказ, било би нормално да људи у судници носе велике пароле са претњама и својим идејама о суђењу. Да праве гримасе, гестикулирају, све мирно седећи као заинтересовани грађани. Изгледа да судови поштују само аудитивне сензације, док су према визуелним сасвим равнодушан. Како Веруловићев дан на суђењу изгледа некоме ко је глув или не зна наш језик?

Можда стварно треба тај суд укинути као што саветују легалисти, па да сви идемо бестрага.

__________

* Поводом појаве на суђењу Легијиних верника у мајицама са симболима њихове јединице.

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

Време, бр. 694, 29. март 2004.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.