Недавно је објављена ужасна вест: 83% студената Електротехничког факултета, једног од најбољих факултета у Србији, сматра да не треба да потпишу обавезу којом би се обавезали да неће варати током студија. Само једна ствар је од тога страшнија – на то нико није реаговао.

Најбоља деца Србије, студенти, од којих се надамо да ће поправити ову несрећну земљу, не желе да се оптерећују чашћу и поштењем. Они знају да ће варати, да се мора варати, толико су већ научили о животу овде.

На многим универзитетима овакав обичај постоји још од 1779. године. Ради се о кодексу части (Code of Honor), низу правила којих се држи нека средина, која чине часно понашање унутар те групе. Они који их не поштују, могу да буду кажњени и искључени из групе. То је обично изјава, једна реченица која каже: “Обавезујем се да током студија нећу лагати, варати, красти нити толерисати друге који то чине.” Такву изјаву дају на почетку студија бруцоши а онда се таква потврда понавља на свим радовима током студија.

Оно што је у Србији непојмљиво јесте да иницијативу за доношење таквог обичаја по правилу покрећу студенти и да је одбор који одлучује о прекршајима састављен искључиво од студената. Свако може да пријави прекршај, али само они одлучују, јер је то у њиховом интересу. Млади људи хоће да им се верује, траже да се професори (и не само они) према њима понашају као према часним особама и професори су обавезни да их тако виде. Студенти се обавезују на кодекс јер хоће да буду поштовани.

Увек сам се  у свом професорском веку гадио када морам на писмени испит. Када сам приморан да их распоређујем тако да не могу да преписују, када морам и себе и њих да понижавам контролишући их док раде и никада се није десило да испит прође без бар неколико опомена. Вирење у туђи рад, шаптање, пушкице… Ја пандур, а они потенцијалне варалице. Дно!

Једног лепог дана пошао сам у Принстон да се видим са мојим сином.  Затекао сам га како седи на трави и нешто пише. “Шта радиш?” “Полажем испит”. На сваком раду принстонски студент напише изјаву:  “Гарантујем својом чашћу да током овог испита нисам прекршио кодекс части”

На том универзитету студенти су успоставили  правило поштења 1893. и они дан-данас одржавају тај обичај. Администрација и професори немају са тим ништа, одбор који решава прекршаје поштења чине студенти, који  после разматрања препоручују Факултету како да се поступи. Од 5,000 студената просле године имали су 12 прекршилаца.

Од школе до школе  правила се незнатно разликују. У суштини, студент се увек обавезује да током студија неће да лаже, вара и краде, понегде и изван зидова универзитета. Када су у питању испити то значи да неће преписивати, користити помоћ са стране нити толерисати оне које то раде. Леп пример је порука студентима некадашњег ректора Универзитета Вандербилт, бронзана плоча на студентском центру: “Данас полажете два испита, из тригонометрије и из поштења. Надам се да ћете оба положити, али ако морате да паднете из једног, нека то буде тригонометрија зато што има много добрих људи на свету који не могу да положе тригонометрију, али нема  ниједног доброг човека који не би положио испит из поштења” .

На Гетисбурк колеџу кажу: “ Потврђујем да ћу се држати највиших принципа части и интегритета у свом раду и доприносити атмосфери  узајамног поштовања унутар и изван учионице”. Од многих кодекса које можете наћи на нету, бирам Харвардски: “На свим мојим радовима, име потврђује моју част”

Предавао сам и у Америци, немам илузија о њима, поготову о садашњим процесима на универзитетима, али сам сваки пут за време писмених испита могао да пијем кафу и читам новине. Веома ретко наилазио сам на нешто што је могло да личи на преписивање. А што је најважније, када нешто не знају, био сам одговоран ја, зато што их нисам научио.

Недостатак самопоштовања, понижавања кроз која наша земља пролази, без примера је у модерној Европи. То што су наше власти током деценија допустиле, донело нам је и лично самопрезирање, у коме је онда могуће чинити било шта нечасно. То не само да неће бити необично, већ нико неће бити ни оптужен. Напротив, биће то као нека врста позитивне сналажљивости – “Браво мајсторе!” Зашто бити поштен, када ме и онако сви доживљавају као ништарију?

Наша несрећна земља не зна шта јој је најпрече. За ту одлуку је потребан храбар државник на челу државе. Ако се појави, нека у општој какофонији не заборави Мандићев аксиом: не може се створити напредна и успешна земља без бар једног одличног универзитета.

Таква не постоји.

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 29. октобар 2011.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.