Недавно, славио се целу недељу дана педесети рођендан Битлса. Одржане су трибине, концерти, изложбе, пројекције филмова и све је прошло унисоно, као славље без дисонанци, осим ове:

Почећу сећањем на мог пријатеља, изванредног  Драгутина Гостушког. Аутор невероватне, а заборављене књиге “Време уметности” имао је једно ретко образовање које му је као правом енциклопедисти, попут Крлеже, давало моћ да се по цивилизацији креће  у свим правцима; по паралелама, вертикалама и луцидним синтезама. Био је једини човек од ауторитета у свом времену који се није либио да каже озбиљну и позитивну реч о народњацима, рокерима и осталим поп маргиналцима. У једној прилици ме је  замислио оваквом реченицом: “Гитара увек постаје популарна у временима културне декаденције”.

Декада шездесетих је период у коме се западна друштва суштински мењају. Појављује се пре свега антибејби пилула. То омогућава хедонистички „сеx“, појављују се Битлси који стварају „rock’n’roll“ и масовно се појављује „drug“,  који све то води у декаденцију. Sex drugs and rock’n’roll руше ауторитете и радикално мењају друштво и музику. То понекад зову „Револуција шездесетих“.

Промене су биле иреверзибилне. Постоји генерацијски рез између моје и генерације пре наше. Њихових Синатре, биг бендови, румбе и Дорис Деј звуче већ тада као неки средњи век, период пре ренесансе. Нови електрични трубадури са гитарама праште и објављују нову еру. Мања је цивилизацијска, културна разлика између мене и данашњих 50 година млађих  студената него између моје и генерације свега неколико година старије. И тај одлучујући рокерски рез на крају је срушио и гвоздену завесу. Руски аутор Арт Троицки каже: „Битлси су учинили више за пад комунизма од било које друге западне институције“.

Заиста, Битлси у тим променама имају кључну улогу. Пре њих је само веома реткима падало на памет да слушају и свирају тај мекани, сентиментални, тихи звук акустичне гитаре. После њих, то више није исти инструмент. Гитара постаје оружје, митраљез којим се уз агресивне покрете пуца на публику. Уместо смрада муниције, шири се мирис секса. Три момка, уз помоћ изразитог носиоца ритма на бубњевима, не знају ноте, али прангијају и тресу свет, а при томе се и сами чуде ефекту који производе. Енглеска краљица се рукује са четири, што би се у Сарајеву рекло, папка.

Студији у којима се снимала музика до тада функционишу као индустрија у којој извођачи имају одређене трочасовне термине и немају шансу да се мешају у звук или оно што се данас зове продукција. То нису места у којима се нешто ствара већ простори кроз које извођачи улазе и излазе, где се ради по сату а не према таленту. Компаније које издају плоче диктирају шта ће да се свира. У призводној линији стоје композитор, аранжер, музичари који су ту запослени, диригент и сниматељи који раде по сменама, па како вам западне. Тадашњи корпорацијски шефови компаније ДЕКА одлучују да одбију Битлсе уз образложење да „Битлси немају будућност у шоу бизнису“. То је иста врста мудрости која је водила 2008. „Lehman brothers“ право у финансијски слом скоро целог света.

До шездесетих година и Холивуд функционише на принципу производне траке. У великим студијима сви примају месечну плату; сценаристи, редитељи, глумци, монтажери и они раде на истом принципу као да производе аутомобиле, производ иде из руке у руку. Оно што се тих година заувек мења је концепт индивидуалне, ауторске визије у производњи филмова. Из Европе допире Нови талас који инспирише Нови амерички филм. Иконе мушкости Џон Вејн и Гари Купер постају прошлост, а Копола, Скорсезе, Лукас, Спилберг стварају нове животне хероје, независну сцену, и сламају стари студио систем.

Фамозни Елвис је снимао своје нумере као делове целовечерњих филмова. Али Битлси 1966. први праве оно што се данас зове спот, за нумере Папербацк wритер и Раин. Из сасвим практичних разлога, да задовоље публику по свету коју не стижу да посете. Њихова појава у Ед Саливен шоу, означава почетак другачијег зрачења слике по америчким дневним собама. Следеће године почиње сателитска видео комуникација и BBC организује први живи светски концерт „Our world“. Ленон специјално за ту прилику пише „All you need is love“ која се изводи уживо и закључује тај програм који гледа 400 милиона људи.

Тако Битлси постају прва глобална појава. Али, талентовани, весели и непосредни младићи носе у себи и клицу помрачења. У почетку се друже са амфетамином и алкохолом и музика им има изразито наглашен ритам, ноте које диктира весели бог Ерос. Онда долази марихуана, звук постаје нежнији и разуђенији да би се са ЛСД-ом звук разлио у метафизичке и  експерименталне сфере.

Уместо енергије и прангијања гитаре чује се ситар и разне звучне, по мом мишљењу, бесмислице. Астролози се равнају према звездама, а ове четири велике звезде су се препустиле астролозима. Уместо вриштања и падања у несвест девојака, стиже Јоко Оно.  И ту је крај.

Да ли је мој друг Гостушки био у праву око декаденције? Ако питате мене, даираша из Елипси, који је највише волео „Twist and shout“ – очигледно јесте.  Историја Битлса je „shout and twist“.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Мера за меру – Политикин културни додатак

Субота 30. март.2013.

Visits: 707

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *