Са задовољством сам слушао разговор са Емиром Гељом на Радио Београду 2, пре неки дан. Рођен у Сарајеву, као млад човек дошао у Београд и почео да ради у Телевизији Београд где је догурао до шефа одељења сценографије. Били смо сарадници, али већ 20 година нисам чуо о њему. Отишао је у Канаду, направио тамо лепу каријеру, постао и писац и редитељ, има завидан број пројеката на којима је радио. Разговор са њим је водио Горан Цветковић, редитељ и одличан позоришни критичар.

На почетку Емир говори најтоплијим речима о Београду и људима са којима је радио, које је високо ценио и од којих је много научио. Онда дођу до деведесетих година и водитељ пита о акцији Радио Београда која се одвијала у тадашњем Книну, до кога се стизало преко балвана, о програмској акцији која се звала „Лако ћемо ако јесмо Срби.“, каже водитељ.

– Исправка – каже Гељо – Лако ћемо ако јесмо људи“

– Ја сам то некако побркао – каже Цветковић – не знам зашто.“

– Па добро, нема велике разлике – каже Емир и наставља – Ја сам тада почео да се активније бавим сценографијом и тога дана ме позову, дођи брзо у редакцију, ради се емисија у Сава Центру, Книнска крајина – Београд, требало би направити сценографију….Ја никада нисам био политички ангажован, ја сам слепо веровао у сву своју љубав према мојој земљи, дивној тадашњој Југославији, још увек је то моја највећа љубав. И онда смо у тим местима упознали фантастичне људе. Кистање, сећам се, па красан свет, красан, заиста дивни људи. Али, имао сам осећај, деловали су ми некако изгубљено, ни они нису знали шта се све то скупа дешава.

– Како је дошло до тога, да ви морате да напустите и радно место, вас нико није отерао, ви сте сами одлучили?

– Да, кад сам схватио да се та наша држава распада, учинило ми се да је то можда тренутак, да погледам где ћу ја, где ће мој једини син, шта се ту може десити, и заиста сам размишљао, како у ствари живети, како даље. Онда су ми националисти , онако најжешћег типа помогли у томе да одлучим. У ствари дешавало се нешто што је невероватно, сваку ноћ, око 3 – 4 сата ујутро су ме звали разни гласови и пријетили телефоном, будили ме. Ја сам одговарао на то, ако не на исти начин, можда чак и горе … Ја сам одмах знао и сви смо ми знали да мене није звао српски народ, него ме звао неки идиот или можда чак неки мој сарадник коме сам ја као руководилац можда ускратио 2%, јер просто није добро радио. И онда се десило нешто што стварно застрашујуће… ово ником никад нисам рекао, ево прошло је 20 година и сад то могу и да кажем, имали смо мачку Милицу, дивна мачка „цица Милица“,  и тога дана сам око 11 сати пре подне нашао мачку Милицу закуцану на врата ножем кроз стомак, још се помицала, а испод је писало „Турчине овако ћемо са тобом“.

– То је био Београд?

– Не, то није био Београд, то је био неки идиот и то просто није био Београд. Немојте заборавити да је Београд град у коме се у 19 вијеку, десио Светозар Марковић, да се разумемо, то је Београд. Овом се граду доста подмеће на том плану, јер немојте заборавити да се овај град успротивио чак и врло опасним ситуацијама, немојте заборавити и онај цивилни покрет отпора, немојте заборавити све оне људе који су се борили заиста за Југославију. И кад сам видео шта се десило – ја нисам то рекао ни својој супрузи ни свом сину, никад им то нисам рекао, и они то неће чути јер живе у Канади, а можда и ‘оће – они су данима након тога ишли око блока и тражили Милицу, мислећи да је побегла. Ја сам то пустио, али сам тад чврсто донео закључак: одох!

Како сам само уживао слушајући, глас који нас брани од нас самих! Постоји у теологији мала расправа о смислу библијске заповести „Воли ближњега свог као самога себе.“ На први поглед звучи банално. Варијација прастаре будистичке, конфучијанске, старогрчке заповести „не чини другима што не желиш себи“. Али ако је акценат на речи БЛИЖЊЕГА, мисао зрачи мало другачије. Лако је волети далеке Швеђане, рецимо. Али, прави је подвиг волети онога ко нам је близу. Чик воли Хрвате и Албанце, то је нешто.  „Нарцизам малих разлика“; када смо блиски љубав је на искушењу, тада је тешко волети „као самога себе.“ Изгледало ми је да Емир успева и реших да му напишем ову малу оду.

Али, какав би ја био редитељ ако вам не бих приредио преокрет. Лако сам нашао на интернету интервју Емира Геља, дат једном бошњачком порталу који као своју мисију наводи да ће „настојати да објави материјале и истину о свим геноцидима и злочинима које су почињени над Бошњацима од стране српско-црногорских и велико хрватских фашиста…. да се сазна истина о холокаусту и свим злочинима који су се десили над бошњачким народом у току крваве агресије на нашу Домовину.“

Те 2005. године Гељо углавном говори о свом раду, о култури Бошњака али онда успут, набрајајући чланове Београдског круга из дведесетих, каже да је то „миноран проценат честитости за толику Србију… Вјековне црквене догме и реваншизам губитника Другог светског рата, напросто су били јачи.. Бијесни пси пуштени су са ланца.“ Међутим, мало даље водитељ га подсећа „да је у Београду1994 (Емир) учествовао и у најмасовнијим антиратним демонстрацијама, где је јасно показао свој став према агресији на БиХ.“ То није био баш тако „минорни проценат честитости“.

Али: Срби као губитници Дргог светског рата! Гледајући нас данас, можда је у праву, ми смо од себе направили  губитнике.

Онда следи ово: „Да ми је, седамдестих, ко рекао чему тежи Србија, мислио бих да је параноик, а сада знам колико смо сви ми Босанци наивни…. Уочивши да је ТВ генератор србијанског фашизма дао сам оставку на руководећу позицију, прешао у сценографе што ми је дало много слободног времена.“ Дакле он, за разлику од многих од нас није смењен, отпуштен, или отишао из тог „генератора фашизма“ него је прешао на лакши посао.

Говорећи о једном пројекту у коме је учествовао каже „Синтиа Асфергер и Дамир Андреи су осјетили људску потребу да на неки начин помогну том напаћеном народу и одлучили направити снажну представу која ће ширити истину о бруталној агресији на Босну и Херцеговину….Сви ми морамо радити на надградњи традиције и културе, у чему су нас десетљећима спријечавали… јер на нашој слабости, неартикулисаности, губљењу идентитета годинама су радиле озбиљне државне установе.“ Трљам очи: Југославија која је радила на губљењу муслиманског идентитета!? У којој сам ја земљи живео? У земљи која је Емирова највећа љубав.

При крају Емир помиње свој сценарио за филм који се припрема: „Текст “Коло” (Wхеел Данцинг) почиње упозорењем да “… ако не подносите сцене бруталности не читајте овај текст.” Радња се одвија у Босни 1995.“ Нешто ми говори да ће тај народ који игра коло тешко моћи да се радује овом филму.

У дугачком разговору нема ни трага о томе да су можда и Бошњаци имали неку улогу – осим улоге жртве – у југословенској трагедији.

Волео бих да је овај 10 година старији Емир заиста постао мудрији. Али, како да у то поверујем?

Завршићу хришћански: ко сам ја да му судим.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Мера за меру – Политикин културни додатак

Субота 30. мај 2015.

Similar Posts

One Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *