Verujem da javni događaji mogu da postanu umetnička dela. Od svadbi do otvaranja Olimpijade, mogu da se osmisle tako da ostave pravi, duboki ljudski doživljaj. Sve je to  primenjena pozorišna umetnost. Ko je gledao otvaranje olimpijade u Pekingu, ne treba mu dokazivati. I sam sam uradio nekoliko ovakvih režija na koje sam ponosan. Bili su to i odgovori na nepodnošljive i stalno prisutne kičersko-tezgaroške proizvode koji sada ispunjavaju dobar deo programa na sceni Narodnog pozorišta. 

Upravo mi pade na pamet da nikada nisam režirao svadbu, trebalo bi da probam. Dva glavna lika u trenutku sreće, neki slučaj ih doveo do muzike; drame, farse, tragedije i komedije su pred njima a kraj se ne zna.

Najveća i najbogatija svetska tezgaroška organizacija, Međunarodni olimpijski komitet, udovoljila je molbama, ovoga puta, Japana, da potroši milijardu dolara dnevno za predstavu „prijateljstva, solidarnosti, jedinstva, sporta itd…“ Šou je otvoran uprkos mukama sa koronom i odsustvu publike koja bi trebalo da bude duša celog događaja. Veselje ne može da se zameni mahanjem zastavicama. Sama predstava je precizno izvedena, ali joj to nije vredelo. Delovala je prazno i žalosno.

Interesantno da se u ovim svečanostima nikada ne pominje scenarista, već samo reditelj i njegovi saradnici. Kao da je scenario neka protokolarna formula po kojoj treba predstaviti malo sporta, malo istorije i tradicije, malo muzike i koreografije, mnogo pirotehnike sa večnim plamenom na kraju. Ovog puta reditelj je bio Kentaro Kobajaši, smenjen dan uoči otvaranja. Pomislio sam da su Japanci bili nezadovoljni na generalnoj probi, ali se ispostavilo da je to posledica političke korektnosti koju je Kobajaši prekršio pre 23 godine nekim vicem o holokaustu. I nije bio jedina žrtva te vrhovne boginje današnjice.  Keigo Ojamada je komponavao muziku i za otvaranje i za zatvaranje ali je pet dana pred svečanost, otkriveno da je 1990. godine pričao kako je maltretirao školske drugove koji su bili drugačiji od ostalih. Kao pravi Japanac posle naklona izvinjenja sklonjen je sa igara i njegova muzika je zamenjena. Između umetničkog dela i čoveka više nema razlike. Koliko li knjiga čeka da bude „sklonjeno“.

Kada je nešto za politiku korektno, verovatno slede nevolje. Tako je i ovde žrtva korektnosti koja sve više melje, bila sama priredba. Bilo šta što se prikazuje moralo je da bude dvopolno. Nisam merio ali se kladim da je  više kadrova bilo popunjeno ženama nego muškarcima. Kao da iznad zbivanja lebdi anti-grčki grč koji pazi da se ne prekrši pravilo jednakosti, pa se još doda malo bakšiša ženama jer su, jel’te, bile žrtve tolikih vekova. Niko normalan ne može da ima nešto protiv jednakosti, ali to je postalo otrcano i bezumno poput zakonskog silovanja srpskog jezika. Očekujem da će na sledećoj Olimpijadi zastave da nose tri ruke, srednji pol ne bi smeo biti uskraćen. I tako dalje.

I kada se zanemari duga prezentacija zemalja, sama priredba je bila razvučena, delovala je kao salata raznih stilova i ideja. Neke su bile prosto glupe, kao pantomime sa TV ekipom i animirani piktogrami. Džombast skript u kome je mnogo toga bilo bukvalno i neduhovito. Zbrkani video na početku. Prvi segment sa usamljenim vežbačem na traci sa silnim nitima koje treba da prikažu kako ipak nije sam; umesto da ohrabri, ostavio je utisak tuge. Haotično predstavljanje drvodeljske tradicije Japana. Mahnitanje sa obojenim elemantima poput Rubikove kocke. Skeč, parodični valjda, o spoju Kabuki teatra i modernosti. I zaista neverovatan balet 1800 sinhronizovanih  dronova. 

Sve je to ipak urađeno u dobroj nameri, za razliku od folirantskog, politikantskog, bedno našminkanog govora Tomasa Baha predsednika MOK-a. On je za dosadnih 14 minuta uspeo da izgovori dvanaest puta reč zajedništvo, sedam puta olimpijska zajednica (navodeći komitete a ne sportiste), i čak četrnaest puta reč solidarnost. Ofucane fraze na već ispražnjenom terenu, pošto su se sportisti uglavnom razbežali jer je “glupost bezglavih rečenica puzala po nama kao stenica” što bi rekao Krleža.

Dve pošasti su  unakazile izvorni duh sporta i Olimpijske ideje: novac i politika.  Bah govori kao demagog koji zapravo ima na umu da sačuva sebe, svoju prebogatu organizaciju i sve umrežene likove. Kao NATO i Haški tribunal, MOK neće da odumre i za sobom ostavlja leševe borilišta i zadužene države ošamućene od dvonedeljnog pijanstva. Evo malo bolnih uspomena na linku “Druga strana Olimpijskih igara: šta ostane posle“. Treba pogledati i studiju objavljenu u časopisu Teme iz 2013 pod naslovom “Politika i olimpijske igre” u kojoj autorke završavaju sažetak ovako: “Ulazak i mešanje politike u sport, odnosno borba za političke ciljeve na Olimpijskim igrama, nanelo je mnogo štete razvoju Olimpijskog pokreta.”

Iako se Japanci protive, igrati se mora, ko njih pita.

Reditelj, Aleksandar Mandić

Politika, kulturni dodatak, subota 31. jul 2021.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.