Umetnosti su načini izražavanja koji koriste veštinu ili maštu u stvaranju estetskih predmeta, okruženja, ili iskustava koja se mogu deliti sa drugima, kaže pouzdana Enciklopedija Britanika. Razgranalo se stablo umetnosti od slikovnog i pisanog korena, ima devetu umetnost – strip, pa onda desetu – performans, hepening, instalacije, konceptualizam, a tu je i jedanaesta – Body art. To je upotreba i zloupotreba tela kao medija, tetovaža, bušenje ili stvaranje ožiljaka kao način izraza, stvaranje estetskog predmeta koji se deli sa drugima, kao što kaže Britanika.

Najpopularnija je tetovaža, koja osvaja svet i potpuno ispunjava navedenu definiciju umetnosti. Artefakti se kreću okolo i „ukrašavaju“ svakodnevnicu, neka vrsta pokretnih grafita. Raspoznaju se razni žanrovi, stilovi i umetnici. U Americi dotični artisti koštaju oko 300 dolara po satu i jedan od njih Pol But, ima dvogodišnju listu čekanja, a nije najpopularniji. 

Ako su trgovci robljem još od 15 veka mogli da zarađuju na izlaganju autentičnih, uvezenih, originalnih klasika ove umetnosti, ne znam zašto se ta duga tradicija ignoriše među kustosima i akademskim svetom. I nacisti su umeli da prepoznaju vrednost ovih kreacija, pa su odvajali logoraše sa lepim tetovažama, pažljivo im preparirali kožu i pravili abažure za lampe po kućama. Esesovcima je na ruku tetovirana krvna grupa ali oni koji su dospeli u ruke saveznicima namerno su upucavali ta mesta da sakriju trag, nisu bili svesni da sa takvim ožiljcima postaju avangarda Body art-a.

To je narodska umetnost. Nije previše skupa, ovde se možete ukrasiti za par stotina evra i dobiti tigra, pištolj, cvet, Mesijevu kopačku ili citat patrijarha Pavla; izbor je skoro neograničen. Juče vidim jednu damsku butinu sa istetoviranom azbukom. Prava originalna puškica za ispit, kada piše seminarski o Ceci. Ako zatreba neko slovo, zadigne se suknjica, ni profa se neće buniti.

Pitanje je šta će biti sa ovim umetničkim delima posle smrti pokretnog platna. Neće se valjda dozvoliti da ih pojedu gliste? Neće!

Tuniski kandidat za Oskara, film „Čovek koji je prodao kožu“ oslanja se na stvarni slučaj Tima Štajnera. Belgiski umetnik Vim Delvoa iznajmio je njegova leđa za tetovažu i utisnuo mu bogorodicu, zrake sunca, mrtvačku glavu, cveće –kič standard. Delvoa je nezavršeno delo (menja se sa godinama, biće gotovo tek kada Tim umre) prodao nemačkom (krv nije voda) kolekcionaru Riku Rajkingu za 150.000 evra. Dve trećine Vimu i trećina Timu, uz obavezu da doživotno obilazi svet i prikazuje rad. Od tada, delo je izloženo tokom desetina hiljada sati širom sveta, uključujući Luvr. „Ja sam ram“ kaže Tim. Kao i svaki umetnički objekat on se ne pita, ali pozdravlja moguće aukcije i promene svog vlasnika, mada je srećan sa sadašnjim. Nastavio je da ispunjava svoj ugovor čak i kada je muzej u Tasmaniji zatvoren zbog korone. Nema gledalaca umetnik je odsutan, ali delo je tu. Kada Tim umre, koža pripada Riku koji će umetnički rad uokviriti i postaviti u muzej (za više informacija obratiti se Marini Abramović).

Tetovaža je i primenjena umetnost. Za vreme JNA dobar deo regruta donosio je na sebi ime verne ljube koja ga čeka, svakodnevno gledao u ta slova i srce i ponosno pokazivao drugim gušterima. Pisma su stizala svaki dan, pa onda svaki drugi pa onda, ponedeljkom pa onda….Na kraju ostaje samo da zure u to neverno ime, nama ostalima da zurimo u plafon, svi sa rukom ispod ćebeta.

Ali, kako da znaš da te neko voli ako ne upiše tvoje ime tamo, u njegovim ili njenim predelima  gde bi svaka nova ljubav morala da upozna prethodnika/cu. To je ipak sigurnost, veća od onog obećanja pred sveštenikom „dok nas smrt ne rastavi“. (A ako se akcija uvek događa u mraku? Možda ipak treba da postoji neka predbračna inspekcija, po uzoru na ona primitivna ispitivanja čednosti. Tako bi se ostvarila i veoma poželjna jednakost polova.)  

Pojavila se i nova marketing strategija skinvertajzing. Kompanije HBORed BullASOS.com i Sailor Jerry’s  plaćaju  manekene da utisnu simbole tih kompanija i ponosno ih nose na izloženim delovima kože. Lanac roštiljdžija B.T.’s Smokehouse iz Masačusetsa ponudio je doživotne besplatne obroke svima koji se obeleže njihovim znakom, ali je ubrzo odustao da ne bi bankrotirao zbog ogromnog interesovanja. Sve ovo je ipak džinovski civilizacijski pomak od odvratne robovlasničke prakse koja je robovima utiskivala reči Tax paid. Njih niko ništa nije pitao, a i da jeste, bili su nepismeni objekti angažovane umetnosti.

Da vidimo za kraj, kako razmišlja pismeni objekat Tim: „Mi smo slobodni da budemo šta hoćemo bez posledica. Ništa nije bitno, uklonite sve predrasude i život je odjednom samo ljubav.“

Uz ovako duboke misli moja generacija šezdesetosmaša je i tetovažu, kao i mnoge druge pojave, prevela iz devijantnog u glavni kulturni kod i promenila joj značenje.

Bolje da ovde ućutim.

Reditelj, Aleksandar Mandić

Politika, kulturni dodatak, subota 1. maj 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.