Већ прошле године, када су се чуле прве најаве да би ЕУ визе за грађане Србије могле поново да буду уведене, дошао сам на идеју како да се проблем лажних азиланата реши. Тада сам то  испричао високом државном службенику, објаснио сам пре неколико недеља ствар човеку из Владе Србије, пре неколико дана сам послао поруку Кабинету председника владе („једини начин на који ми комуницирамо“, рече млада чиновница)… Лепо сам могао да замислим, како ме они виде, као још једног згубидана који не зна шта ће од себе па решио да се бави државним пословима. Не марим.

Ја нисам правник ни дипломата нити стручњак за миграције, али имам предлог који можда може да помогне да се заустави европска гвоздена ограда која се полако спушта око нас. Видим да држава бауља, нема појма како да се ствар реши и није ми свеједно.

Србија треба да обзнани и склопи уговор са ЕУ и прихати да плати све трошкове које те земље имају због наших лажних азиланата.

Тражење азила уз лажну тврдњу о прогону који не постоји, представља злоупотребу пасоша , директно угрожава  права других, и штети угледу земље. Те ствари треба унети у неки закон о путним исправама.

Када се азилант за кога се покаже да је лажан, врати у земљу, треба му на граници одузети пасош и испоставити рачун колико је Србија платила његову лагарију.  А не да га као што сада ради, смести, храни и брине има ли где да оде.

У ствари, добар део тог новца је азилант ставио у џеп. Сада ће морати да га врати, јер га је уствари узео од Србије. Док не плати, неће добити пасош. Овакав државни гест би врло брзо угасио жеље за „азилом.“

Пошто је азилант заштићен и прописи траже да он не сноси последице због свог чина, оваквим поступањем Србија никога не би кажњавала због тражења азила, већ би тражила да јој се дуг врати. Били сте на путовању – изволите рачун. Србија је то платила – морате да вратите дуг.

Главна примедба овом предлогу могла би да буде да лажни азиланти не би имали од чега да врате дуг. Ја ипак сумњам да би та популација прихватила да живи без пасоша због неколико стотина евра. По правилу, пасош је најважнији папир у њиховом животу, мада често нису у стању да га прочитају. Захваљујући њему преживљавају, тек што се врате – иду поново.

Друга примедба могла би да се тиче дискриминације. О томе постоје велике јавне заблуде. Више их је из Вршца него из Тутина, Пазара и Сјенице заједно; више из Земуна него из Бујановца.

Чак и ако Србија буде у минусу у овом послу, а биће, тај минус је неупоредиво мањи од трошка и штете коју бисмо имали ако се визе поново уведу.

Питате се какве све ово има везе са културом или науком, чему је посвећен овај део новина. Социологија се већ дуго ( Марк Грановетер, на пример) бави проучавањем веза међу људима. Као што постоји економски, људски или културни,  тако у свакој средини постоји и друштвени капитал, који је неопходна подлога за било какву културу. Богатство или сиромаштво мреже односа у једном друштву, важнији су од осталих врста капитала. Средина може да буде сиромашна, културно закржљала,  али је богатство веза и спремност људи да сарађују, да се узајамно помажу и брину, оно што чини здраву кичму, такво друштво може да напредује и успе. И што је најважније, из такве средине се не бежи, напротив, оно је привлачно и члановима других група јер омогућава пунију егзистенцију.

Звучи парадоксално, али смисао мог предлога је не само да спречи појаву лажних емиграната, већ још више, да њима пошаље убедљиву поруку да су део нашег друштва и да не смеју да угрожавају права других. А нама осталима да покаже да држава о томе брине. И да реагује на оно што јој грађани кажу.

Aleksandar Mandićтелевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 01. децембар 2012.

Visits: 759

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *