Једва сам дочекао месец Мај у коме је пре 75 година рођен Јосиф Бродски, као повод да са вама, мојим читаоцима, поделим једно потресно писмо које је песник и будући нобеловац, упутио Леониду Брежњеву. Пише га на путу за који га пакује совјетска народна милиција и шаље у изгнанство без држављанства,  као „потпуно безвредну особу која може бити да пуштена да оде“. Тако се изволео изразити психијатар, тада чувени др. Снежњевски (који се није потрудио ни да види свог пацијента) пошто је Бродски  два пута одбио да, као Јеврејин, буде послат у Израел.  Праву димензију писмо има тек ако се зна да га пише човек који је до те своје 32. године, због поезије  био у затвору као „социјални паразит“; у изгнанству неколико година и два пута у лудници под ужасном терапијом. Рукописи су му били конфисковани, сликарка Марина Басманова коју је до краја волео одрекла га се под уценама, а син Андреј добио њено презиме да би га сачували од стигме. На предлог оца.

Јосиф Бродски, Лењинград 1972.
Фото: Лев Полиаков

Пре много година, правећи емисију о Бродском, видео сам то писмо и направио један кратак видео у коме је млади Бранислав Лечић играо Бродског, а онда сам то писмо на папиру изгубио. Видео из тог ТВ доба и није имао шансу да се сачува. Распитивао сам се около, на интернету тог писма нема, али га је ових дана нашла његова верна Неда Бобић.

Писмо Јосифа Бродског Л. И. Брежњеву, јун 1972.

Поштовани Леониде Иљићу, напуштајући Русију, не по својој вољи, што Вам је, може бити познато, одлучио сам да Вам се обратим с молбом, на шта ми даје право чврсто уверење да све што сам урадио за петнаест година на пољу књижевности служи и послужиће  искључиво у славу руске културе. Хоћу да Вас замолим да ми дате прилику да се сачува  моје учешће и присусутво у руском књижевном животу, барем као преводилац – у улози у којој сам и до сада постојао.

Дозвољавам себи да мислим да је мој рад био користан и да бих могао и надаље да користим својој земљи. Тако се, на крају крајева, радило и пре стотину година. Припадам руској култури, осећам се њеним делом и никаква промена места не може да утиче на коначан исход. Језик је много старији и неизбежнији од државе. Ја припадам руском језику, а што се државе тиче, мера патриотизма једног писца, по мом мишљењу, јесте то како он пише на језику у коме живи, а не заклетве са говорница.

Тешко ми је да одем из Русије. Овде сам се родио, одрастао, овде сам живео, све што знам и памтим дугујем њој. Све зло што ми је судбина доделила обилато се надокнађивало добрим, и никада нисам осећао да ме је Отаџбина повредила. Не осећам то ни данас. Јер, иако престајем да будем грађанин СССР, не престајем да будем руски писац. Верујем да ћу се вратити; песници се увек враћају, лично или на хартији.

Желим да верујем и у једно и у друго. Људи су превазишли доба у којем је владало право јачег. Зато је на свету превише слабих. Једина правичност је доброта. Од зла, од гнева, од мржње – чак и ако их назовемо праведним – нико не добија. Сви смо ми у животу осуђени само на једно: на смрт. Умрећу ја који пишем ове редове, умрећете Ви који их читате. Остаће наша дела, али ће и она бити подложна уништењу. Зато нико не треба да смета другом да ради свој посао. Услови постојања су довољно тешки да бисмо их додатно отежавали. Надам се да ћете ме добро разумети, да ћете схватити шта Вас молим.

Молим Вас да ми дате могућност да и даље живим у руској књижевности, у руској земљи. Мислим да ни за шта нисам крив пред својом Домовином. Напротив, мислим да сам у много чему у праву.

Не знам какав ће бити Ваш одговор на моју молбу и да ли ће га уопште бити. Жао ми је што Вам нисам писао раније, сада више ни нема времена. Али кажем Вам: чак и да мом народу није потребно моје тело, моја душа ће му у сваком случају бити од користи.

Писмо до Брежњева није стигло, није могло бити послато. Отишло је у изгнанство, у џепу, у коверти, док је писац спровођен до авиона за који није знао ни куда га води. Слетео је у Беч.

Његовим родитељима је 12 пута одбијана молба да га посете. О покушајима телефонских разговора песник је написао болне редове, поезију у прози: „Соба и по“. Није их више видео. Сахрањен у Венецији, никада се није вратио у Русију.

Осим „на хартији“.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Мера за меру – Политикин културни додатак

Субота 2. мај 2015.

Visits: 931

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *