Наш први ђак се родио у јеку другог рата, у напредном селу у породичној задрузи од 12 чланова. Прве успомене су му везане за откуп. Деда у сред ноћи куца на прозор оцу, па пита

  • Радивоје, спаваш ли?
  • Спавам
  • Како можеш да спаваш када не знамо шта ће сутра деца да једу.

Да се прехране отац одлази у Банат, купује јефтин бели кукуруз на коме је наш ђак одрастао. Чим се прохода и проговори, нешто треба да се ради и допринесе. Тако је научио најважнију лекцију за живот: ништа што радиш не сме да ти буде тешко.

Креће у основну школу у свом селу, где учитеља углавном нема, јер он брине за социјализам и гања сељаке да предају што немају.

После четвртог разреда, пешке 8 километара до школе и још толико назад, шест дана у недељи, у опанцима по снеговима. Кад је код куће, сеоски послови не могу да чекају. На крају се спрема за гимназију.

Први пут иде у Крагујевац, на пријемни испит. Гледа у стрепњи градску децу и сигуран је да нема наде за њега поред толико спретних дечака. После испита професори придикују градској деци: на ово сељаче да се угледате, он је најбољи од свих вас.

Тешко га погађа градски живот, пати за својим селом и великом породицом. На железничкој станици тражи своје сељаке, онда им помаже и прати их по граду да чује шта је тамо ново.

Подстанар, има кревет, али не спава у њему сам, већ га дели са још једним ђаком. Кревет је у соби, која и није баш само соба, већ је и кухиња. И није само шпорет ту, већ и још један кревет у коме спавају газда и газдарица. У ствари спавају кад могу, јер газда има коцкарско друштво па се често преко ноћи игра покер.

Једва чека празнике када се враћа кући, где га чека топлина, њива и стока. Њива се ради ручно, тежак посао, али ништа човеку није тешко.

И тако прођу две године, па у мало бољој собици још две, и наш ђак заврши како је и почео, као најбољи матурант. 

Постаје део прве генерације Машинског факултета у Крагујевцу, и погађате, постаје први дипломац тог факултета.

Наш други ђак је из околине Бајине Баште. Деда и отац воденичари. Поратно време, нема се за нарез, па деду одводе на принудни рад, сечу шуме. Тежак бесмислен посао, јер нема ни пута ни начина да се дрво одвезе али, важна је норма. Сва трупла су иструлила ту где су и оборена.

Први дечији посао био је набадање дувана на иглу и чување пилића. И данас мрзи вране и сећа се суза кад врана однесе пиле.

У пролеће се устаје између три и четири ујутру, јер стока мора да пасе пре врућине, јер се по сунцу „буључи“, сабија се и неће да пасе.

Полази у школу, престрашен од те авантуре. Све разуме што учитељ говори али када је питан, ни да бекне. И кад успе нешто да каже, страшно муца. Учитељ га у једној прилици изводи пред друге и каже да је ово најгори ђак у школи. Тако прође први разред некако. Следећа четири у суседном месту, 6 километара тамо и толико назад, узбрдо и низбрдо.

Долази време за гимназију. Превоза више нема него што га има, а и поскупо је. Рано устајање па пешке са оцем до Ужица, преко 35 километара. Упис па назад, последња деоница баш узбрдица. Стижу касно ноћу и наш гимназијалац се сећа да је сутрадан спавао до 11 једини пут у животу. 

У Ужицу има собицу коју после дели са братом, Храна и огрев долазе из села. Али, живот има и чари, фудбалске лопте на шнир су главна атракција. Откриће књижаре и биоскопа. Сав мали џепарац иде на филмове. У школи ради литерарна секција,  Долази у дом армије Добрица Ћосић. Ни игла нема где да падне, а један ђак са балкона пита Добрицу шта саветује њима, сиромашним ђацима. „Борите се“ каже Ћосић, и то се нашем гимназијалцу урезује у вијуге на длану.

За празнике, пешке кући, биоскоп испразнио џепове. За један Дан републике, стиже поподне и отац му се баш обрадује, идемо да вадимо репу, киша ће па би репа могла да иструли. Тако пролазе и лета, увек много посла.

Онда упис на Педагошку школу па на Филолошки факултет. Објављује прву књигу тек у 39 години. Нису баш најбоље године за дебитовање.

Оба наша ђака су редовни чланови САНУ, имена овде нису важна.

Први је постао професор на универзитетима Крагујевац, MИT, Тексас и Харвард, поставио је на научну мапу света центар у Крагујевцу за развој софтвера који предвиђа транспорт лекова у организму.

Други је међу најцењенијим српским песницима, добитник свих награда у тој области и један од стваралаца монументалног „академијиног“ српског речника.

Зашто пишем о овоме? Зато што већина редовних чланова Академије има овакве биографије!

Пред нама је година избора за САНУ и то је по правилу прилика да свака протува и згубидан пљуцне по најугледнијој српској институцији. Хоћу да знају кога пљују.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 9. јануар 2021.

Visits: 138

One Comment

  1. Dragi Aleksandre, hvala Vam. Vaš tekst naišao je, sudeći po porukama koje sam dobio, na izuzetan prijem kod čitalaca. Neki kažu da su im I suze pošle. Napominjem da su to ljudi s kojima se Vi uopšte ne poznajete. Svaka cast!

    Uz prijateljski pozdrav I najbolje želje,

    M. Tešić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *