Када год сам шетао по критичарским и есејистичким авенијама данашњице, саплетао сам се о незаобилазну реч „постмодернизам“, па пошто знам да важеће дефиниције нема, настављао ход као по танком леду, покушавајући да останем при себи.

Онда сам једног дана наишао на „Манифест постмодерне.“ Аутори манифеста су три француска споменика, Жак Дерида, Мишел Фуко и Ролан Барт, а ту су и потписи познатих извођача радова, Жан Франсоа Лиотара и Ђованија Папинија. Документ је пронађен у Деридиној заоставштини и представљен је јавно поводом велике изложбе о постмодернизму у Лондону, 2011. године. Колико знам, текст до сада није објављен код нас.

У нади да, ако већ не могу да докучим чудеса квантних стања, да ћу макар ову тековину нашег доба савладати, обрисао сам наочари, ућуткао телефон и потпуно се ФУКОсирао:

1. Уметност прошлости је прошлост. Оно што је јуче важило за праву уметност данас је лаж.

2. Данашњу постмодерну уметност дефинишу и одређују, не уметници, већ нова генерација кустоса, филозофа и интелектуалаца који не познају прошлост и могу да је игноришу.

3. Постмодернизам је политички подухват, марксистички и фројдовски.

4. Постмодернизам је ново стање културе.

5. Постмодернизам је демократски и повезан је са популарном културом.

6. Постмодернизам одбија могућност Високе уметности.

7. Постмодернизам деконструише дела високе уметности да би их поткопао.

8. Постмодернизам је субверзиван, бунтовно подсећа на преседане које опонаша.

9. Постмодерна уметност је пастиш, пародија, иронија, иронични сукоб и парадокс.

10. Постмодерна уметност је самосвесно плитка, стилски хибридна, двосмислена, провокативна и бескрајно поновљива

11. Постмодерна уметност је антиелитистичка, али мора да штити сопствени елитизам.

12. За постмодернисте је свако уметничко дело текст, чак и ако не користи речи и нема наслов, који кустоси требају да тумаче. Уметност не постоји пре него што се протумачи.

13. Постмодернистичко тумачење зависи од смишљања нових речи непознатих и непрепознатљивих за масе, од развијања критичког жаргона непробојне дубине и од теоријског блата којим јој се појачава значај. Vive de Neologisme!

Живео неологизам, кличу француске интелектуалне иконе.  Ми бисмо рекли Живео новоговор, не онај Орвелов и данашњи, већ тај који не сме нико да разуме.

Прво ми је пало на памет да је великој тројци овај текст подметнуо чувени стручњак Вуди Ален. Да не може бити могуће да је то, тај очито вински продукт француског ума, опио цео академски космос и постао интелектуална зараза света. Белег епохе. Како се то десило?

Не знам. Пробао сам да се распитам и наишао на изванредан текст Јасмине Ахметагић „Унутрашња страна постмодернизма“. Отворим књигу и са прве стране покуља енергија:

Одређен неодређеношћу, раздефинисан од силног дефинисања, многолик, протејски променљив, а офанзиван и халапљив у гутању све веђих исечака стварности света у којем живимо, постмодернизам није као други “изми”: он је слика, стање и начин мишљења о свету, он је излучевина историјских, културних и политичких промена од 60-их год. овога века до данас. Излучевина, али у исти мах и њихов узрок. Потом се стапају и узроци и последице и постмодернизам, попут Золиног Жерминала, гута све своје чиниоце, једног по једног од постмодерних субјеката полаже у темеље свог чардака који није ни на небу ни на земљи, јер је и на небу и на земљи, веђ према потреби, док се све не укине, све не утрне и остане само он — постмодернизам: свеобухватан и последњи одговор човечанства у распадању. Зев над зевовима.

Постмодернизам је попут рупе у озонском омотачу: много тога је проширује, сви знамо да постоји, али упркос свим информацијама не знамо прецизно њен обим и, уз нос могућим последицама, здушно радимо на њеном увећању.

Постмодернизам личи на велику септичку јаму у којој су удављене све велике идеје и лик човека подобан да им буде носилац, али која самосвесно зна да су се епохе, људи и обичаји мењали, али да је она сама (септичка јама, дакле), ма какво обличје имала, неизбежна и незаобилазна сакупљачица најружнијег, али зато вечитог људског садржаја.

Хвала Јасмина. Разумео сам.

Онда је дошао постпост, па 3Х пост, а сада мој телевизијски камарад Станко Црнобрња јавља да је у моди метамодернизам. Ту су прагматични идеализам и умерени фанатизам…Када метамодернистичка усхићеност оде мало даље према фанатизму, гравитација је враћа према иронији…и обратно…Онда Станко наводи списак уметничких референци па каже: Приступ метамодернизма је описивачки а не обавезујући или наредбодаван. То је инклузиван начин исказивања текућих дешавања повезаних са структуром осећајности… Ту је и неизбежни манифест, сада метамодернизма, који каже: Осцилацију признајемо као природни поредак света…метамодернизам је непредвидиво стање између ироније и искрености, наивности и упућености, релативизма и истине, оптимизма и сумње, које стреми ка плуралности неспојивих и неухватљивих хоризоната.

Као и обично, доминантна научна идеја доба инспирише теорију уметности и прожима саму уметност. Данас је то квантна теорија, тако да ћу ипак овај воз пропустити.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 9. април 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.