Професор Музичке академије Драгослав Девић овако нас упознаје са уметником Крстивојем Суботићем:

Стварно је био сјајан и као човек и у сваком другом погледу. Ја сам размишљао о томе да је он био вундеркинд на свој начин, као Моцарт. Само Моцарт је имао преимућство што се родио у Бечу, а Крстивоје у Колубари Ваљевској, и то у селу Осеченица, што могуће значи да је одсечено од света.

Књига: Крстивоје – Димитрије O Голеновић

Девићев колега, професор Димитрије Голеновић написао је о Крстивоју лепу књигу од 200 страна. Ево ауто-портрета уметника у младости:

Од мали’ ногу, од детињства, од своје седме године ја се бавим музиком. То ми је из душе никло и прирасло за срце. Волим да свирам и лако ми то лијеже. Мени је довољно само једанпут да чујем да неко одсвира неку мелодију, ја сам је момента’но копир’о, ја је свирам. Тако сам као мали поч’о слушати неког Рада Манојла. Он је свир’о код нас  игре. Увек иду њега првог питају може ли да свира, па ако он одобри да може. Ако не може Раде да дође, онда нема игре. Мени је то била туга начисто: Кад ћемо и ми имати једног свирача, да не тражимо Рада? Да можемо игру да направимо кад год ми желимо, кад год ми’оћемо? И кад дође Раде, ја сједим поред њега и све ја слушам и упијам како он то свира. Он им’о неку велику свиралу – полаје замаз’о воском. Почне да свира: ‘Пу, пу, пу’ . За кратко вријеме што год Раде одсвира, ја емитујем Рада. И покажем се ја да можем да свирам сад игранку, да не зову Рада више.

И вичу једном игру код неког Миодрага Стевовића. Дигну мене на астал. Ја свирам кола народна. Игра учитељ – пош’о сам у први разред основне школе. Игра учитељ мој, и отац и мајка. Ја на асталу. Свирам сву ноћ. Једно коло, па друго. Редом, једно за другим. Нису Рада после ни тражили. Раде је умро у кратком времену. Ја сам после свир’о, развиј’о се, развиј’о…” Нико жив није докрајчио музику. Увек за целог века и умреш истраживајући, и остало је неистражено. Увек има и даље.

Зашто свира Амадеус Суботић:

Ја сам освојио у Косјеричима Прву фрулу, ама стопарац да сам добио! И ја опе’ идем, што волим фрулу. Спавам у штали, на калкану… Једем јабуке. Једем шљиве, ако нема да се руча. Свирао сам у Грљане код Зајечара и жири је тамо отиш’о.  И дали ми неку фазну. ’Ћео да бацим, шта ће ми. Не треба ми. Од порцелана направљена… Једном ми дали штап да пецам рибу. Ђе да пецам!? Једном су ми дали у Рачи Крагујевачкој сребрњак. С једне стране Титов лик, с друге стране глобус. Има вреднос’ ’иљаду динара. То ми је стварно награда. Једном ми дали косилицу за траву на онај гајтан. Једном ми дали две хиљаде цигарета Холивуд цигара Ер Ер Ниш.

Некад је било нешто, некад није било ништа, али ја не идем да добијем награду. Не идем да зарадим. Идем што волим фрулу. Што ми она из душе извире.

Како свира Крстивоје Моцарт:

Свирам онако како играчи, могу да играју. Ко ми најлепше у колу игра, ја на њему држим поглед. И према њему држим ритам. И иде ми то. Ако погледам онога ко н’умије да игра, ја се смутим и ја покварим. И не смем ни да гледам онога што игра контра, него само онога што најбоље игра, у њега гледам и према њему догоним тај финал, и улепшавам и то буде добро.

Сваки умјетан човјек он тêжи да одсвира нешто умјетнички, да одигра умјетнички, да отпјева умјетнички, да здравицу исприча умјетнички.  Да буде прихваћен од публике, од свакога… Ја ако свирам у дво’енице лепо, моје овце су веселе. Моје су козе веселе. Знаду да сам и ја весео и свирам и оне су пуне среће и радости. Рибе воле кад свираш музику. ’Тице воле. Цвеће воле музику. Све живо воле музику…

Па како звучи та Чаробна фрула:

Дивна је природа што је Бог даров’о овом народу и даров’o мене да живим и уживам у овим просторима овде. Да попуњавам ову шупљину под небеским сводом да није пуст, да није празан.

Били су то Крстивоје Амадеус Суботић Моцарт, сијамски близанци. 

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 10. јул 2021.

Visits: 29

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *