Чуло се ових дана да је у Аудиовизуелном архиву САНУ дигитализовано Мирослављево јеванђеље. Верујем да вам је то била обична дневна вест, и мени је тако изгледало. У најбољем (најгорем) случају чули смо о листу у Русији, побрканим страницама, о преварама, дозволама и забранама снимања и издања. Онда сам добио танку књижицу у којој је описан тај посао.  Мислио сам да ћу ту лепо опремљену штампану ствар можда само прелистати, али када сам почео да је читам, доживео сам право откровење, доживљај сличан сусрету са великом уметношћу. Моћна документарна проза.

Није ово опис посла, већ мисије. Попут монаха, људи који су то урадили су се поклонили пред том књигом, са молитвеним поштовањем решили да Евангелије сачувају заувек и представе га свету. Овај записник под рутинским насловом Дигитализација Мирослављевог јеванђеља садржи све што се догађало током процеса, и писан је једноставним, професионалним језиком. Тако је испао најбоље.

На почетку су кратко описани досадашњи покушаји репродуковања, пропали, проблематични, неуки па и незаконити. То је већ само по себи драмски пролог који говори о односу нашег рода према својој најзначајнијој књизи. Ако нисте знали, Јеванђеље је до сада снимано у целости пет пута и једном делимично. У три случаја нема оригиналних снимака, у два нису комплетно сачувани а ниједан није довољно добар да би се од њега направило фототипско издање.

Ствар је прошле године покренула Маја Гојковић, министарка културе. Да ништа више не уради, ово ће бити довољно да не буде заборављена. На почетку књижице описан је почетни договор и проблем на који се одмах наишло. Јеванђеље је развезано 1998 године ради рестаурације, која je урађена крајње траљаво, па су између осталог, странице после лепљене неуредно, превеликом количином лепка тако да су и неке илуминације прекривене туткалом и повезом. Тим САНУ је тражио поновно развезивање ради потпуног снимка, то није прихваћено и створило муке стручном саветнику Браниславу Војновићу, главном јунаку ове драме.

У мају  је техника пренесена у Народни музеј у специјално припремљен простор и почињу пробе које трају пуна два месеца. Јеванђеље је највише оштећено у слободи, од рата до 1966. када је било изложено у стакленом ковчегу, али при јаком светлу што му је осушило пергамент. То га је теже упропастило него прелазак Албаније, скривање под земљом и олтаром, илегална путовања и потраге Немаца током Другог рата.

Прво се дакле, морало смислити како да се за снимање осветљава довољно а кратко. У црној просторији је инсталирано светло од 5 вати, тек толико да се не сударате са собом. Војновић је осмислио апарат према коме су при снимању 2,5 секунде светлела два панела, па се један гасио а други светлео још 2,5 секунде па се настављало у полумраку са уоштравањем и позиционирањем странице. Требало је одредити угао, висину камере, објективе, фокус и јачину светла.  Пошто се снимало у повезу, осмишљен је начин како да се поравнају стране јер је пергамент таласаст и притом се криви. Стране нису идеално хоризонталне и није се могло равнати са прислоњеним стаклом јер се листови нису смели додиривати. И то је решено низом изума за ову прилику. Други велики проблем је било снимање златних апликација јер се оне под светлом понашају другачије, могу да „прегоре“ или да упадну у сенку. То је тестирано недељама, нарочито минијатуре које су упадале у повез.

Пробе су трајале два месеца. Као статиста пред камером послужио је пуно млађи Дидро са својом енциклопедијом, сличних димензија. Много нових проблема се појављивало али су иконографском упорношћу и стрпљењем решавани. О томе је у књижици низ узбудљивих детаља, права кушња.

И онда је 23. јула 2021, почело снимање. Војновићев дневник снимања је спис који подсећа на дневнике великих подухвата. Сувопаран као манастирски и баш зато узбудљив.

Готово је било 3. септембра. Укупно снимљено 1557 снимака. Одбачено је, па поново снимљено 365 слика и за сваку је описан проблем, сачуван као наук. Као 365 дневних заповести за оне који некада буду нешто слично радили. Дигитовализовани су и сви претходни покушаји, још 4200 снимака. Значи да  у Србији може и овако да се ради, да само најбоље буде довољно добро.

Мало, мало, па они који немају појма о САНУ питају јавно и бесрамно, чему служи та установа. Ко не зна ни за једног академика, верује да има пуно право да пита „Ко су бре ти излапели старци? Нема их на телевизији, у Задрузи, па ни у Алеји заслужних грађана, ни на Инстаграму…Ма, треба то укинути… шта они уопште раде?“

Ето одговора. То је плочица у мозаику САНУ, десило се док је управник Архива академик Александар Костић. Сличних ствари у Академији има колико  хоћете. Сваки други дан у просеку, нешто се под тим кровом догађа и никада није површно, блесаво ни блејаво.

Не будемо ли бринули o Академији, o нама ће се бринути „Фејсбук“.  

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 12. фебруар 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.