Био сам већ зрео човек када сам видео Мапете и заљубио се у њих. Провео сам много сати и дана заједно са мојим сином смејући се њиховим веселим приказањима. Заразио сам га, постали су и његови омиљени јунаци. Знали смо напамет многе дијалоге и унапред их говорили, уживајући у томе што ће баш то да следи.     

Сви су били чудесни, весели и драги али мени је био најдражи медведић Фази. Несигуран, невин, живахан, помало глуп, дирљиво наиван, жељан да се допадне и буде вољен, подобан да га гурну у сваки угурсузлук, причљив, саосећајан, спреман да се жртвује. Он је био наш кућни миљеник.

Прихватам све дијагнозе: “компензција, идентификација, пројекција, идеализација селфа…” Фази је постао и остао мој добри дух.

Онда сам једног дана, у некој продавници играчака видео тканину која је била Фази, али без оне руке која га покреће, леш мог пријатеља. Био сам затечен и потресен. Када гледам мртвог човека, видим (с)покојника, умировљеника, нешто сасвим различито од тог јадног Фазијевог остатка. Зурио сам у медин свлак нетремице, суочен под зреле дане са очигледним: да је живот та невидљива рука у нама  која нас покреће, оно што су Грци звали  пнеума. Да смо без ње обична крпа, а да са њом можемо бити свашта, и добро и зло.

Прошле су године до пре неки дан, када сам видео један кућни снимак из Параћина.

На столу је заштитна маска за лице, са гуменим крилцима наушницама. Чује се женски глас који каже „Ово је маска из донације Новака Ђоковића. Е па Новаче, да видиш шта ми радимо са твојом маском!“

Појављују се велике кројачке маказе улазе у кадар и почињу сечу тог непријатељског предмета. У тишини се чује тихи отпор маске, нешто као „кврцк“ док се тканина цепа. Маказе напредују, наиђу на превијене делове, ту се маска опире, али ова смртоносна рука иза маказа је јача и ситнијим резовима довршава клање.

„Тријумф воље“ на параћински начин. Располућена маска је на столу и задовољни глас џелаткиње каже „Е, тако!“ Рука узима полутке, поравна их да се лепо виде делови леша и задовољно завршава „Ево ти, изволи па је ти носи!“ У кадру стоје две крпе које су биле заштита, поклон, подршка, а сада су јад. Све то на мушеми украшеној зјапећим великим цветовима, тачном можданом сликом госпође домаћице.

На ивици кадра се  види рука детета која се увија, дете без гласа гледа комадање поклона из школе. Мама је одржала очигледну наставу из предмета Мржња. Показала је она Нолету његовог Бога! Да је и он био ту, не би преживео.

Зурио сам у тај кратки видео неколико пута са истим болним саосећењем са крпом који сам имао гледајући Фазијеву кожу у продавници.  Као да сам се претворио у то њено дете. Немогуће да га призор није заболео. Да није волело ту маску не би је донело кући. Шта ће остати у тој глави после овог перверзног комадања

И није било довољно приказати се детету. Потребно је себе снимити у том чину „праведног гнева“ и свима објавити како са њом нема шале. Мама брине о менталном здрављу свог чеда: „Какав ће бити свет те деце ако га посматрају испод маски? Штета је већ огромна, а последице ћемо тек да видимо.“ каже за новине ова експерткиња.  Неће се нико играти са њеним дететом! Осим ње.

Можда ђаво ипак постоји.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 12. децембар 2021.

Visits: 95

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *