Ово је текст младе украјинске новинарке из Доњецка, Алисе Сопове, објављен пре пет година у Америци. Лекција из новинарства.

Пре три године радила сам као уредник вести у листу„Донбас“, највећим новинама и веб сајту за вести у мом родном граду Доњецку у источној Украјини. Била сам одговоран за десетак новинара који су покривали локалне вести, три странице новина и вести на веб страници. Гувернерове недељне конференције за штампу, изградња нове хокејашке арене, неколико скандалозних злочина годишње – то је била моја новинарска рутина. Чинило ми се као да се ништа неочекивано не може догодити у мом животу.

Али јесте. У пролеће 2014. рат је дошао у мој град. Тенкови и наоружани људи појавили су се на улицама Доњецка, који се изненада претворио у престоницу самопроглашене Доњецке Народне Републике (ДНР). Мој крај је постао бојно поље. Моје новине су биле принуђене да обуставе своје активности. Али, нисам дуго остала незапослена. Због оружаног сукоба наш регион је привукао интересовање међународних медија и почела сам да радим за њих — прво као фиксер, а затим као репортер Њујорк тајмса.

Моје лепе канцеларијске хаљине замењене су панцирном јакном и шлемом, док сам две године извештавала о сукобу. Видела сам људе како се боре, преживљавају и умиру. Моје колеге и ја смо се често налазили под гранатирањем.

Схватила сам да највећи изазов за новинара у оваквој ситуацији није чак ни физичка опасност, већ моралне и емоционалне дилеме извештавања о ванредним догађајима у сопственој домовини. Да ли треба да пишете о корупцији у војсци, знајући да ће вашу причу жељно покупити руска пропагандна машина и употребити против ваше земље? Како балансирати мишљења о сукобу док је ваш брат, украјински војник, затворен и мучен од стране побуњеника (ово је била ситуација са којом се мој колега суочио)? То су компликовани избори са којима се суочавају украјински новинари. Бити на другој страни није ништа лакше. Како можете остати објективан новинар и лојалан грађанин своје земље након што радите у Доњецку посматрајући цивилна насеља која гранатирају владине снаге? Нико од нас није био спреман да одговори на ова питања.

Лако је бити принципијелна особа у мирном и демократском окружењу. Али чим ситуација за новинара постане емоционално набијена – када ствари постану личне – тада превладава дискурс „истине изнад неутралности“. Онда схватамо да истина никада није једноставна.

Пример из мог живота. Владине снаге су гранатирале моју кућу у Доњецку. То је истина. Била је то узвратна ватра, јер су сат времена раније побуњеници — покушавајући да искористе моју породицу као живи штит — гранатирали владине снаге из мог дворишта. И ово је истина. Дакле, можете изабрати своју истину. Новинари у ДПР помињу само прву. Украјински новинари помињу само другу. Пошто сте неутрални, морате поменути и једно и друго.

Одабрала сам да будем неутрална и нисам зажалила. Разговарајући са људима са обе стране линије фронта, схватите колико су слични једни другима. Затим покушавате да својим читаоцима пренесете идеју помирења, а не мржње.

Нико не жели компликовану истину. Док сам боравила у Доњецку, била сам у сталном страху од хапшења, као и неке моје колеге, због рада са страним медијима и због путовања на украјинску страну. На украјинској страни методе су хуманије, иако је став сличан. У мају 2016. сајт Миротворец, озлоглашен као незванична платформа Министарства унутрашњих послова, објавио је списак од преко 4.000 новинара који су се у последње две године пријавили за акредитацију ДНР. „Сматрамо неопходним да објавимо ову листу јер ови новинари сарађују са милитантима терористичке организације“, наводи се у уводу. Међу „сарадницима“ је било десетине новинара Асошиејтед преса, агенције Франс прес, Би-Би-Сија, Ројтерса, Ал Џазире и Њујорк тајмса.

Али они на које је ово званично санкционисање заиста утицало били су локални новинари који су се, често ризикујући своје животе, усудили да извештавају о сукобу на обе стране. Многи од нас су се сусрели са проблемима: од одбијања акредитације до директних претњи. Међу људима који су нас прогонили било је много наших бивших колега који су поносно постали војници дезинформационог рата, стављајући „патриотизам“ изнад објективности.

Била сам у САД на шокантним председничким изборима, Посматрала сам сукобе у америчком друштву и новинарској заједници. Пријатно сам изненађена што видим многе колеге како се боре са ситуацијом у свој њеној сложености, постављајући мучна питања попут тога како је земља постала толико поларизована и где да се нађе заједнички језик.

Новинари у САД имају одговорност изван своје нације. Хиљаде мојих колега у постсовјетским земљама (да не спомињемо свет у развоју) гледају на америчко новинарство као на модел. Биле су то америчке новине које су ми дале прилику да објективно пишем о сукобу у Украјини. Надам се да ће новинари у САД одржати довољно професионализма и демократског инстинкта да из ове кризе изађу јачи, мудрији и са одговорима на ова етичка питања. Још нам треба добар пример.

Нећете га дочекати, драга Алиса.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 14. maj 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *