Ovo je tekst mlade ukrajinske novinarke iz Donjecka, Alise Sopove, objavljen pre pet godina u Americi. Lekcija iz novinarstva.

Pre tri godine radila sam kao urednik vesti u listu„Donbas“, najvećim novinama i veb sajtu za vesti u mom rodnom gradu Donjecku u istočnoj Ukrajini. Bila sam odgovoran za desetak novinara koji su pokrivali lokalne vesti, tri stranice novina i vesti na veb stranici. Guvernerove nedeljne konferencije za štampu, izgradnja nove hokejaške arene, nekoliko skandaloznih zločina godišnje – to je bila moja novinarska rutina. Činilo mi se kao da se ništa neočekivano ne može dogoditi u mom životu.

Ali jeste. U proleće 2014. rat je došao u moj grad. Tenkovi i naoružani ljudi pojavili su se na ulicama Donjecka, koji se iznenada pretvorio u prestonicu samoproglašene Donjecke Narodne Republike (DNR). Moj kraj je postao bojno polje. Moje novine su bile prinuđene da obustave svoje aktivnosti. Ali, nisam dugo ostala nezaposlena. Zbog oružanog sukoba naš region je privukao interesovanje međunarodnih medija i počela sam da radim za njih — prvo kao fikser, a zatim kao reporter Njujork tajmsa.

Moje lepe kancelarijske haljine zamenjene su pancirnom jaknom i šlemom, dok sam dve godine izveštavala o sukobu. Videla sam ljude kako se bore, preživljavaju i umiru. Moje kolege i ja smo se često nalazili pod granatiranjem.

Shvatila sam da najveći izazov za novinara u ovakvoj situaciji nije čak ni fizička opasnost, već moralne i emocionalne dileme izveštavanja o vanrednim događajima u sopstvenoj domovini. Da li treba da pišete o korupciji u vojsci, znajući da će vašu priču željno pokupiti ruska propagandna mašina i upotrebiti protiv vaše zemlje? Kako balansirati mišljenja o sukobu dok je vaš brat, ukrajinski vojnik, zatvoren i mučen od strane pobunjenika (ovo je bila situacija sa kojom se moj kolega suočio)? To su komplikovani izbori sa kojima se suočavaju ukrajinski novinari. Biti na drugoj strani nije ništa lakše. Kako možete ostati objektivan novinar i lojalan građanin svoje zemlje nakon što radite u Donjecku posmatrajući civilna naselja koja granatiraju vladine snage? Niko od nas nije bio spreman da odgovori na ova pitanja.

Lako je biti principijelna osoba u mirnom i demokratskom okruženju. Ali čim situacija za novinara postane emocionalno nabijena – kada stvari postanu lične – tada prevladava diskurs „istine iznad neutralnosti“. Onda shvatamo da istina nikada nije jednostavna.

Primer iz mog života. Vladine snage su granatirale moju kuću u Donjecku. To je istina. Bila je to uzvratna vatra, jer su sat vremena ranije pobunjenici — pokušavajući da iskoriste moju porodicu kao živi štit — granatirali vladine snage iz mog dvorišta. I ovo je istina. Dakle, možete izabrati svoju istinu. Novinari u DPR pominju samo prvu. Ukrajinski novinari pominju samo drugu. Pošto ste neutralni, morate pomenuti i jedno i drugo.

Odabrala sam da budem neutralna i nisam zažalila. Razgovarajući sa ljudima sa obe strane linije fronta, shvatite koliko su slični jedni drugima. Zatim pokušavate da svojim čitaocima prenesete ideju pomirenja, a ne mržnje.

Niko ne želi komplikovanu istinu. Dok sam boravila u Donjecku, bila sam u stalnom strahu od hapšenja, kao i neke moje kolege, zbog rada sa stranim medijima i zbog putovanja na ukrajinsku stranu. Na ukrajinskoj strani metode su humanije, iako je stav sličan. U maju 2016. sajt Mirotvorec, ozloglašen kao nezvanična platforma Ministarstva unutrašnjih poslova, objavio je spisak od preko 4.000 novinara koji su se u poslednje dve godine prijavili za akreditaciju DNR. „Smatramo neophodnim da objavimo ovu listu jer ovi novinari sarađuju sa militantima terorističke organizacije“, navodi se u uvodu. Među „saradnicima“ je bilo desetine novinara Asošiejted presa, agencije Frans pres, Bi-Bi-Sija, Rojtersa, Al Džazire i Njujork tajmsa.

Ali oni na koje je ovo zvanično sankcionisanje zaista uticalo bili su lokalni novinari koji su se, često rizikujući svoje živote, usudili da izveštavaju o sukobu na obe strane. Mnogi od nas su se susreli sa problemima: od odbijanja akreditacije do direktnih pretnji. Među ljudima koji su nas progonili bilo je mnogo naših bivših kolega koji su ponosno postali vojnici dezinformacionog rata, stavljajući „patriotizam“ iznad objektivnosti.

Bila sam u SAD na šokantnim predsedničkim izborima, Posmatrala sam sukobe u američkom društvu i novinarskoj zajednici. Prijatno sam iznenađena što vidim mnoge kolege kako se bore sa situacijom u svoj njenoj složenosti, postavljajući mučna pitanja poput toga kako je zemlja postala toliko polarizovana i gde da se nađe zajednički jezik.

Novinari u SAD imaju odgovornost izvan svoje nacije. Hiljade mojih kolega u postsovjetskim zemljama (da ne spominjemo svet u razvoju) gledaju na američko novinarstvo kao na model. Bile su to američke novine koje su mi dale priliku da objektivno pišem o sukobu u Ukrajini. Nadam se da će novinari u SAD održati dovoljno profesionalizma i demokratskog instinkta da iz ove krize izađu jači, mudriji i sa odgovorima na ova etička pitanja. Još nam treba dobar primer.

Nećete ga dočekati, draga Alisa.

Reditelj, Aleksandar Mandić

Politika, kulturni dodatak, subota 14. maj 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.