Скрећем пажњу господину Тасовцу: Бојана Андрић је најважнија личност наше телевизије. Ако данашњу телевизију можемо сматрати за део културе онда је она и једно од највећих имена наше културе. И то ће се тек видети – у будућности.
Знате је вероватно, по серији Трезор, монументалном подухвату који је почела сама, могло би се рећи, против свих. Решила је сачува нашу прошлост упркос општем срљању у садашњост; прошлост која се никако боље и тачније не може реконструисати него кроз телевизијску свакодневницу. Она није архивар нити историчар, Бојана је остала уметник, особа која ствара ново од старог, допуњава, уобличава, доноси ред тамо где је био хаос. Оформио се и круг „обожавалаца“ од којих неки свакодневно снимају Трезор. Телевизијски праведници који ће нас спасити од понора заборава.
Телевизија Београд, најпотпунији, непорециви сведок малих и великих ствари током скоро целе половине 20. века није показивала скоро никакву вољу да своју тренутност сачува, да непоновљиви живот који стално бележи, остави за будућност. Филмске траке су после емитовања најчешће третиране као непотребни вишак, уколико на њима није било друга Тита; слика је распаривана од тонских трака које им припадају; често су ролне просто бацане на ђубре или остављене да иструле. Магнетске траке на којима се снимало, брисане су редом, без икаквог обзира, када би зафалило трака за партијске конгресе. Писани подаци о емисијама су у најбољем случају пожутели у неким несређеним и прашњавим гомилама папира. Технологије су се мењале и са тим променама нестајао је и огроман део тог блага. Владао је, и још увелико влада, недостатак свести о тренутку који већ сутра постаје важан, постаје непоновљива слика наше историје, наше заједничко памћење.
Али, није само очување историје оно зашто дугујемо захвалност Бојани. Много више од тога, највећи део онога што она спасава носи једну духовну, уметничку и емотивну димензију која преко тих материјала постаје опипљива, жива и потресна. Она то најбоље зна, чујем да јој на лицу, док нешто преснимава, понекад крећу сузе. Често због људи које уопште није познавала.
Та мршава, мала ратница, која је живот провела у Драмској редакцији, једина је дигла свој приватни устанак против заборава. Многи од нас смо видели шта се догађа, какав културни геноцид је у току и ништа нисмо предузимали. Понеко је чувао своје ствари, али једино је она била спремна да уложи свој живот у ову мисију.
Сви ми који се бакћемо са телевизијама знамо колико је тешко остварити своју идеју и одустајемо јер нам препреке изгледају огромне а воља и снага премала. Потребна је енормна вера, невероватна енергија да неко настави да се бори и нешто постигне. Као и у Србији уопште.
Међу нама који шетамо по културној сцени, веома мало је оних којима као Редакцији за историографију РТС-а није стало до славе и националне пензије, већ само до онога што раде. И то како раде! Неколико сјајних сарадница које је Бојана заразила љубављу за рат против заборава, не знају за радно време. Ако у радно време ходате по спратовима у Таковској, проћи ћете поред низа споља закључаних врата, а ако негде и могнете ући, видећете опремљену канцеларију која попут хотелске собе нема приватне трагове. Они који ту повремено гостују, чије се титуле и имена налазе на вратима, углавном свраћају кад чују да ће бити плата. Ту обитавају несрећни људи који не воле ни свој посао, ни кућу у којој су, а чини ми се ни себе. И онда на крају ходника, соба у ћошку без сунца, а у којој је светло, јер се ту живи. Девет столова, покривених, папирима, белешкама, приватним стварчицама, зидови искићени порукама, прекривени касетама и књигама. Унутра, ведре, добронамерне, живахне даме и дамице без младе господе, заражене еланом. Неки експонати у ТВ музеју су прекривени постељином коју су донеле од куће, све са извезеним монограмом. Повремено, мушкарци без посла дођу, виде колико се ту ради и онда нестану. Вени, види, бежи.
Није све што приказује Трезор добро. Писци су били без пара па писали којештарије, моје колеге редитељи без телевизијског знања-ошљарили, глумци шмирали, новинари лагали….али да парафразирам Годара, све што је играно временом постане документарно, а документ почне да личи на представу.
Пчелиња вредноћа, мравља упорност и стрпљива снага слона су потребни да би се радило то што они раде. Невиђен труд те екипе да сваку изгубљену шпицу комплетирају, да свима који су у нечем што приказују имали удела, јаве термине, да сваки траг истраже и празнину попуне. Верују да гледаоци нису цифре, сваки позив гледалаца се детаљно бележи и чува, контакт са сваким се наставља. Трезор је само видљиви врх који вири из океана папира, скица, књига, трака и технике коју прикупљају и чувају за нас и оне који ће доћи, за које се јако бојим да им то све неће значити ништа.
Дивим им се највише због тога што не кукају и никада не одустају. Чудо у Србији!
Хвала онима на РТС-у који су били довољно интелигентни да ову „пензионерку“ пусте да ради. Она и њене змајице чувају телевизију од ње саме.

Телевизијски и филмски редитељ, Aleksandar Mandić
Мера за меру – Политикин културни додатак
Субота 14. септембар 2013.

3 Comments

Leave a Reply to retko uspesan broj Cancel reply

Your email address will not be published.