Шта је заједничко за Иву Андрића, Лазу Костића, Данила Киша, Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића, Десанку Максимовић, Његоша, Мирослава Крлежу, Радета Драинца, Бранка Ћопића, Растка Петровића, Милана Ракића, Љубу Симовића, Васка Попу, Исидору Секулић, Јована Дучића, Симу Матавуља и Милутина Бојића?

Уз само још неколико имена, највећи писци овог језика. И још?

Нису имали деце. Како то објаснити? Не знам. Не волим текстове са много знакова питања а овај је баш такав.

Шта их је спречило да имају децу?  Неки нису били жењени, Исидора није била удата, али није то нека велика препрека за жарку жељу. Они који су били ожењени, или удата Десанка, можда нису могли имати деце. Можда, али тешко да то може објаснити тако масовну инфантилност на овом узорку који има заједничко само то да пише велика дела. Врло често баш о супротном полу.

Сви волимо да замишљамо како су највећи умови и одлични људи. Тако и ја, мада знам неколико изванредних уметника који су истовремено не мањи гадови. Дакле, није искључено да разлог може бити себичност, саможивост, нарцизам. Има нешто у томе: кмечање бебе, брига за потомство омета фокусирање, умањује велику менталну енергију која је потребна за велику уметност. Уместо радости родитељства бира се уживање у словима. А опет, не могу да замислим ни једног писца, поготово неког од ових великана, који би, доведен пред ужасни избор, уместо своје књиге жртвовао своје дете.

Неким људима родитељство изгледа и као превелик ризик, одговорност и обавеза за коју нису дорасли, у модерним временима нарочито. Ако то превлада, крај нам је на видику.

Можда одговор може да пружи Фројд и његова теорија о сублимацији еротског нагона у уметничку инспирацију и форму? Не изгледа ми превише уверљиво, падају ми на памет небројени велики уметници-еротомани, да прескочимо наше, наведимо Пикаса рецимо. Напротив, ерос и то разуздани и активни ерос у ватри је стварао изванредна дела. Укратко, не марим много за оваква објашњења.

Или да будемо модерни: можда је у питању прикривена склоност ка истом полу? Ма хајте молим вас! Мада не сумњам да психоаналитичка акробатика може да устврди свакакве бесмислице.

Они су као она палма које деценијама листа, а онда пусти цвет, и то јој је крај – увене. Цвет стоји неко време, разни бумбари могу да се нахране, пролазници да уживају и онда све полако тоне у заборав. „Све је пролазно“  понавља Андрић у бескрајним варијацијама.

Сви су они гране једног људског и националног стабла које се гранало веома бујно, десетинама деце. Наши најбољи духови као да деле неки самоубилачки инстинкт, стављају једну метафизичку тачку на крај свог постојања. Можда тиме одражавају и дубоки порив народа који лагано нестаје. Стресем се од оваквог објашњења.

Ја немам одговор на претешко питање о смислу живота. Ипак, један од одговора ми не изгледа бесмислен, онај који тврди да је врхунска мисија нас, усправних двоножаца на земљи, да продужимо врсту.

Један од великана са листе ми је у тренутку милости, не без сете, рекао да су та дела која је написао у ствари његова деца. Ништа оригинално, али људски важно, дирљиво, било је чак некако потресно.

Лаза пева Ленки елегично: „А деца наша песме су моје / тих састанака вечити траг…“ Мада ми изгледа да би те песме радо заменио за једну ноћ са стварном Ленком. Иначе не би било меланхолије у овом стиху.

“Ја те волим/ Ја те обожавам/ Ја би с’тобом/ да се размножавам” пева један веселко на интернету, мој човек.

Имам сина. Никад од мене неће бити Црњански.

Телевизијски и филмски редитељ, Aleksandar Mandić
Политикин културни додатак, Мера за меру
Субота 14. децембар 2013.

One Comment

  1. Malo banalan i patetičan tekst. Tek zagrebano po površini. I kojekude…
    Stvaranje i Stvaralaštvo… Niti je svaki roditelj – Stvaralac, većina ih je manje-više destruktivna i konfuzna, apatična i naviknuta na stereotipe, niti je svaki Umetnik bez dece – upitan zbog te činjenice.
    Moguće je, verujem, i jamčim svojim životom, stvarati i decu i umetnost…
    Ja sam i sa jedne i sa druge strane ograde. Imam ćeru i sina, u svojoj sam umetnosti, koja nije slavna, ali je moja, kao i moja deca…
    Univerzalija je to – Deca, Umetnost… Život sam. I Biće.
    Dopišite još nešto, gospodine Mandiću…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *