BEOGRADSKI UNIVERZITET, DVA VEKA POSLE

Profesor univerziteta! Kako to ovde zvuči! Samo patrijarh zvuči bolje. Naši univerzitetski profesori su najčešće „spomenici koji hodaju”, mada se u svetskim razmerama uopšte ne zna na osnovu čega.

Pre neki dan televizija Pink je počela svoj Dnevnik zapanjujućim prilogom. Mobilnim telefonom, u razredu u jednoj novosadskoj školi, snimljen je đak, klipan koji se diže iz svoje klupe, dolazi do nastavnice za katedrom i hoće da je bije. Uplašena žena ustaje i povlači se pred siledžijom a razred kulira, smejulji se pomalo čini mi se. „Sigrala” se deca.

Dan-dva posle toga ugledam na ekranu ministra prosvete kako daje izjavu. Obradujem se misleći da će objaviti šta će preduzeti, pojačam ton, kad tamo: gospodin ministar prosvete rešio da saspe sve u brk Evropskoj uniji, to je njegov prioritet. Nema volje da se bavi tričarijama po školama.

Srozani kriterijumi

Nedavno smo videli kako smo prošli na testiranju naših đaka, malo smo bolji od plemena koja su upravo uspostavila školstvo. Za mnoštvo ovakvih mučnih primera upitajmo roditelje koji imaju decu u školi. Samo ne pitajte Ministarstvo, jer je tamo opsadno stanje oko toga ume li Đelić da se potpiše ćirilicom.

Onda deca dođu do univerziteta gde je stanje znatno gore. Možda je dovoljan samo podatak da na Beogradskom univerzitetu, koji je najstariji i najugledniji, u roku diplomira manje od 10 odsto studenata. Zamislite bilo koju delatnost koja proizvodi 90 odsto škarta. Prošle godine studirala je prva generacija po bolonjskom programu. Svega 22 odsto studenata je ispunilo tražene kriterijume. Onda je doneta odluka da se, uprkos evropskim normama, prosto snize kriterijumi, kao da je univerzitet neko dobrotvorno društvo za pomoć zaostalim studentima.

Nemojmo se uljuljkivati uspesima onog zanemarljivog broja naših devojaka i mladića koji su uspešni na najboljim školama u inostranstvu. Ti promili su uspešni zato što su prihvatili pravila i pristali na veliki napor koji dobre škole traže. Ovdašnja pak pravila kažu da će profesor doći na čas ako nema preča posla a pričaće sebi u bradu sve što mu padne na pamet, u prepunoj sali u kojoj polovina i ne čuje o čemu je reč. Napori koje najbolji studenti ovde čine prečesto im donose gorak ukus besmisla. Moj prijatelj, dekan jednog velikog prestoničkog fakulteta BU, tvrdi mi da polovina profesora ne može da piše na stranom jeziku niti se služi Internetom.

Profesor univerziteta! Kako to ovde zvuči! Samo patrijarh zvuči bolje. Naši univerzitetski profesori su najčešće „spomenici koji hodaju“, mada se u svetskim razmerama uopšte ne zna na osnovu čega. Svaku pomisao o njihovoj odgovornosti smatraju ugrožavanjem autonomije univerziteta. Bilo bi dobro da se te veličine stave na anonimni nezavisni test pred zaista uglednim svetskim autoritetima u dotičnoj struci. Da vidimo koliko bi ih prošlo. Kada je Ministarstvo prosvete poslalo nekog inspektora na neki univerzitetski čas? Nikad. To ugrožava autonomiju mediokriteta.

Daleko najviše ispita obavlja se usmeno, kao u 19. veku. Kako se može oceniti i ispitati nekoliko stotina studenata u jednom roku (pod uslovom da profesor uopšte dođe na ispit)? Nikako. Da i ne pominjem neki odnos sa studentom, stvarno sagledavanje njegovih mogućnosti, na šta bi svaki student morao da ima pravo.

Poznajem pomalo najbolje strane univerzitete, pogotovo američke, koji su uzeti kao model za bolonjsku reformu. Na nekima sam predavao, imam i bliske koji su ih završili a imam i prijatelje među tamošnjim profesorima. U čemu je osnovna razlika između nas i njih? Pre svega, profesori rade i odgovaraju za svoj rad. Na dobrim školama, za studenta koji nije položio odgovoran je profesor, što je sasvim logično. On je plaćen da ga nauči. Ako to ne radi, biće brzo zamenjen. Profesore ocenjuju studenti i to ima uticaja na njihov položaj i platu. Bez obzira na to što su ponekad „zvezde“ u svojoj disciplini. Njihov rad prate i njihovi pretpostavljeni, šefovi katedara, dekani i rektori.

Svi vole da imaju među nastavnicima značajna imena. Nažalost, to uopšte ne znači da su i odlični, čak ni dobri profesori. Dva talenta, dva zanimanja. Poznati su mnogi slučajevi naših profesora koji se ponose time što je kod njih prolaznost u četiri ispitna roka 1–2 odsto. Koliko naših profesora je dobilo otkaz, ili nije napredovalo zato što ne umeju da nauče studente? Nijedan.

Bogatstvo nije presudno

A koliko tek vrede novi privatni fakulteti? Prećutkuje se to jer su, bože moj, i te diplome ravnopravne. Sve će to biti „stručnjaci“ kako se to u moje vreme u vojsci zvalo.

Studenti brzo shvate gde se nalaze. Nisam čuo da su protestovali zbog lošeg kvaliteta nastave, zbog obezvređivanja studija, zbog samovolje. Ali tu su vrlo glasni kada treba da im se prizna magistratura koju nisu ni primirisali. Ministarstvo je, naravno, na njihovoj strani. Taj prećutni komplot u kome profesori rade šta hoće sa svojim studentima a oni u strahu od goreg ćute ili prosto odustaju od studija, sve uz amin Ministarstva, jeste najtragičnija dimenzija našeg položaja, neuporedivo teža nego bilo koje političko pitanje. Sa ovom nesrećom jedino može da se poredi stanje u pravnom sistemu.

Beogradski univerzitet za svojih 75.000 studenata, u stvari za svojih 5.500 profesora, dobija od države ispod 20 miliona evra godišnje. Toliko košta jedan bolji fudbaler. Pošto je sport pod istim ministrom, možda bi moglo nešto da se uradi, uz saradnju policije. Naravno kad ministar uhvati malo vremena da misli o svemu ovome, kad ga prođe nervoza oko EU.

Beogradski univerzitet je bio jedan od četiri najbogatija univerziteta pre rata; računa se da je imovina koja mu je oduzeta vredna dve milijarde dolara. Danas nas nema među 500 najboljih na svetu. Ali, pare nisu dovoljne. Primer: arapske zemlje bogate naftom. Nema „sjajne zemlje“, kako voli da kaže naš predsednik, bez odličnog univerziteta. To prosto na svetu ne postoji. Iza svake uspešne zemlje stoji bar jedan odličan univerzitet. Nema stvarnog, održivog napretka bez kritične mase odlično obrazovanih koja će stalno da se širi, obnavlja i unapređuje. To jedino može i mora da uradi univerzitet.

I bez pozivanja na Finsku ili Singapur, tvrdim da je najvažnije ministarstvo u Vladi Ministarstvo prosvete. Ukoliko stvarno volimo svoju decu i želimo dobro Srbiji.

Aleksandar Mandić, televizijski i filmski reditelj

Mera za meru, Politikin kulturni dodatak

Subota 16. februar 2008.

15 Comments

  1. Nemam sta drugo reci sem svaka cast! Ako ste nam svima rekli! Zao mi je sto nema komentara, nadam se da ljudi citaju ovo i da su samo lenji da komentarisu. Mada ako smo lenji da komentarisemo tesko je pomisliti da ce iko sta preduzeti? Pa se opet zapitam, cemu to? Samo jos jedan crv
    u mom stomaku koji je proradio.

  2. Bravo profesore,bravo.I sama sam nedavno prosla fakultet gde Vi predajete.To je zali boze vremena.O prethodnom gubljenju vremena u srednjoj skoli i nezananju profana da i ne govorim.A sad imamo samo nekoliko profesora koji zasluzuju da su na FDU.Pocev od toga da na pojedinim klasama profesorka pusi sa studentima, do da se nikad ne pojavljuju, pa do kad se i pojave ne znamo o cemu goovore…O klasi na reziji da i ne govorim…Velikani retko svracaju jer za studente od svojih predstava nemaju vremena, a i sta cemo im mi studenti…sem ako nismo nekog kolege ili prijatelja dete…Katasrofa je i sto mi se “otelimo” na prijenmnim ispitima, a lovani lepo upisu razne ‘lepe i nelepe akademije’ i sutra uz opet tatinu lovu imaju poso…Zato nam skolstvo , a i stanje u umetnosti i jeste ispred samo Sudana mozda…Kazete sto se ne bunimo?Kome?Ni tajno nemamo sansu…Cuti i guraj i tako nikad neces nista rezirati…ni igrati, producirati…To je za osrednje jer se oni PREPOZNAJU!
    Ali hvala sto je bar neko naceo ovaj problem tako hrabro i javno…Nazalost ostace samo naceti u pokusaju…

  3. Kolega Mandicu, hvala na sjajnom tekstu!
    Autonomija Univerziteta je oksimoron koji, nazalost, veoma dobro sluzi glasnoj manjini mediokriteta, kada se suoce sa ovakvim tekstom recimo. Autonomija slobodnog duha i svega sto iz toga proizadje jeste u biti zdrave akademske sredine. Univerzitet je, medjutim, samo institucija, korporacija (na zapadu vec ne samo figurativno) kojom se upravlja kao i svakom drugom korporacijom. Bizinis je biznis, u njega se ulaze, on donosi profit. Ovo je biznis u kome je roba znanje, a profit priznanje kvaliteta tog znanja.
    Predajem u takvom okruzenju, bila sam i na BU, znam razliku.

    Univerzitet mora da bude ovlascen da formira uslove rada i pravila.. Ne fakulteti i departmani, ne NNveca i studentski protesti. Kada se jednom to uspostavi, kada rezultati budu proizlazili iz naucnog rada profesora i studenata, a ne menjanja uslova studiranja, doci ce na red i akreditacije i mesto na svetskoj listi, makar bilo i 500-to. Potreban je institucionalno jak Univerzitet kojim upravljaju pravila (prepisati iz sveta, ima onoliko dobrih). Potrebni su profesori koji slobodno misle, a ne slobodno (bahato) samo –upravljaju.
    Snizavanje “bolonjskog” kriterijuma je katastrofa. Trebalo je da prodje dalje samo 20% studenata. Trebalo je da uz studentsku ocenu profesori dobiju i ocenu svojih programa i metoda od nezavisnih komisija iz sveta. Ovo je ziasta ustaljena praksa na zapadu. Tada bi proslo dalje 20% profesora, pretpostavljam. Inicijalne posledice bi bile lose, ali bi vec u narednoj skolskoj godini sve bilo mnogo bolje. Vecina studenata bi bila motivisana da stvarno radi. Dobri profesori bi bili konacno priznati, nemotivisani bi znali zasto treba da rade, losi sa pravom ponizeni. Mladji nastavnici i asistenti bi dobili pravu poruku.

    Moguce? Ne dok se odgovarajuce ministarstvo bavi nebesima.

  4. Potresne reci gospodina Mandica ce razumeti svi a prihvatiti samo posteni. Politikanti iz Ministarstva ce se i dalje baviti istorijom a ne stvarnoscu. Deca ce trpeti a poluobrazovani genijalci ce biti nasa istina.Iz stvorenog rezervoara intelektualnog skarta izdidice ce nova generacija nacionalnih velicina. I tako sledecih dva veka…

  5. Trenutno sam student(druga godina) i u potpunosti se slazem sa ovim tekstom. Bravo! Neki fakulteti ni ne pokusavaju da se usklade sa famoznom “Bolonjom”(vec samo foliraju, da bi se provukli kroz akreditaciju) i to ima katasfrofalne rezultate. Drugi zaista rade na implementaciji tog sistema i to, takodje, ima katastrofalne rezultate. Iz srednjih skola, na fakultet dolazimo sa, uglavnom, losim znanjem, onda bar nekoliko meseci to nadoknadjujemo i naravno da nismo onda u stanju da bez problema predjemo na novo gradimo, izgubili smo mesece rada. A onda se pojave zagovornici Bolonje i kazu da je to zato sto postoji visak gradiva i poizbacuju bitne stvari iz nastavnog programa. I sta smo uradili? Presli sa konja na magarca i sada tezimo da nam sledeci cilj bude jahanje psa. Na kraju cemo postati jahaci tranzicionih muva bez glave i najzad otici na jedino meste koje nam uz ovakvu drzave sleduje, U RUPU BEZ DNA.

  6. Gospodin Mandić je verovatno izvan “autonomije medikretiteta”. Ovako sročeno mišljenje može kolokvijalno da se iskaže. Ozbiljna analiza, kritika i veoma oštar stav može da ima smisla samo ukoliko se zasniva na argumentima. Školstvo je među zadnjim institucijama koje je došlo na udar, razgradnju i uništavanje vrednosti koje su u ranijim periodima bile nesporne. Sve je počelo početkom devedesitih godina, a dominira 1995, 1996. godine kada je nastava, koja je do tada bila ocenjivana pozitivno i smatralo se da je po standardu na nivoima evropskih univerziteta, izostala, jer su nastavnici odlučili da se ona ne održava, što su i studenti prihvatili. Među profesorima koji nisu držali nastavu nalaze se i oni koji su u to vreme napredovali i postajali vanredni i redovni profesori. Takvi su danas najglasniji u kritici svega što se odvija u školstvu. To se može tumačiti potrebom prikrivanja (ne)vrednosti na osnovu kojih su birani u zvanja. O odgovronosti profesora može se govoriti, ali do toga se može doći samo osmišljenim studijskim programima. Nažalost, sve to teče traljavo, često to rade nestručni ljudi,

  7. Gospodine Mandicu, bravo! Rekli ste apsolutnu istinu, samo ste zaboravili jednu sitnicu. Onima kojima ste uputili primedbu odavno vec ne citaju novine. Zauzeti su “vaznijim” poslovima. U stvari njima je sve vaznije osim posla na Univerzitetu. Sta priozvode (u pomenutoj firmi!), potpuno je nebitno, da li se bave ikakvom naukom, takodje. Da li napisali neki rad za neki svetski casopis i time potvrdili svoje znanje i zvanje? Ma hajte! Oni su kao zasticena vrsta, koja kad postane redovni profesor, vise nemate nikakve mehanizme da ga naterate da bilo sta uradi. Univerzitet, sa svim svojim clanicama, umesto da bude “trust mozgova” postaje gomila neinventivnih kadrova kojoj ni do cega nije. Samo ako plata moze da bude veca!

  8. Nije ekonomska situacija fakulteta bas tako losa, kad se broj samofinansirajucih studenata pomnozi sa previsokim skolarinama u proseku oko 1200 Eura, onda treba da se pitamo gde zavrsava taj novac i sta mi zapravo placamo ?? Lose uslove studiranja, losa prolaznost,lose profesore a kakvo znanje studenati dobijaju mozete videti na ovom linku na kome je deo iz udzbenika BALKANOLOGIJA koji se izucava na Filoloskom fakultetu u Beogradu.

  9. Naslov ovog teksta je više nego neadekvatan. Mediokriteti, malo je rečeno! Kako da nazovete BROJNE (ne izuzetak)profesore koji svoja jadna pisanija u obliku tzv. autorizovanih skripata prodaju sa svojim potpisom kao predusolv da student može da polaće ispit!
    Mafija je blaga reč. A to evo prolazi već, možda i decenijama! …

  10. Bravo g. Mandiću, bravo, bravo.
    Kada će već jednom neko u prosveti da zaradi svoju platu. Počevši od ministra, pa do najnižeg učitelja u lestvici. More u našim školama i fakultetima, platu arađuju samo tetkice i vodoinstalateri.
    Treba, bre, uvesti čeličnu metlu. Zbrisatu profesora koji ne može da bude ni 500 na rang listi u svetu. Studenti koji ne daju godinu za godinu, moraju biti odstranjeni, ito po mogućstvu uz kaznu naplate propale godine.
    Koji je profesto odgovaraop za to što mu učenici – studenti ne rade svoj posao kako treba.

  11. Slažem se sa profesorom,pogotovu u delu o profesorima kao spomenicima koji hodaju…Danas na Bolonji,sem što je gradivo redukovano,studentima se daje mogućnost da neometano koriste puškice…Pošto spadam u onih 10 procenata koji rade,mogu vam slobodno reći da posle tortura koje sam preživeo u ove 4 od 5 godina mog fakulteta,shvatam ljude koji odu iz zemlje.To je najmanje što mogu da urade za svoje psihičko i fizičko zdravlje…Onaj ko je čitao Domanovićeve satire,videće da se istorija ponavlja…Na kraju,NEKA NAM JE BOG U POMOĆI.

  12. Ovo je jedan od najboljih članaka koje sam ikada pročitao u novinama. To ne samo da je istina koja je tako ubitačno rečena, već je to i jedan briljantno napisan tekst kakvih inače nema. Hvala gospodine Mandiću. Zašto redakcija ne nastavi isto tako smelo ovu kardinalnu temu za naše društvo?

  13. Iako je članak sjajan isti spada više u utopiju jer je situacija mnogo gora (u “sekundarnim” efektima)nego što se može opisati tako da se pre može “preporučiti” da se ovakav članak posmatra kao-POLITIČKA, kritika višedecenijskog režima i kontinuiteta tog režima u novim uslovima.

  14. Sjajan tekst.
    Negativna selekcija je glavni moto nasih Univerzitetskih profesora, netreba ici daleko da bi se shavtilo da je dobra vecina od njih ispodprosjecna u rezultatima bavljena naukom i oni su veoma svjesni toga.
    To se lako vidi na kongresima gdje ucesnici nisu samo lokalna grupa copy/paste istrazivaca koji vole da im se obraca sa Vi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *