БЕОГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ, ДВА ВЕКА ПОСЛЕ

Професор универзитета! Како то овде звучи! Само патријарх звучи боље. Наши универзитетски професори су најчешће „споменици који ходају”, мада се у светским размерама уопште не зна на основу чега.

Пре неки дан телевизија Пинк је почела свој Дневник запањујућим прилогом. Мобилним телефоном, у разреду у једној новосадској школи, снимљен је ђак, клипан који се диже из своје клупе, долази до наставнице за катедром и хоће да је бије. Уплашена жена устаје и повлачи се пред силеџијом а разред кулира, смејуљи се помало чини ми се. „Сиграла” се деца.

Дан-два после тога угледам на екрану министра просвете како даје изјаву. Обрадујем се мислећи да ће објавити шта ће предузети, појачам тон, кад тамо: господин министар просвете решио да саспе све у брк Европској унији, то је његов приоритет. Нема воље да се бави тричаријама по школама.

Срозани критеријуми

Недавно смо видели како смо прошли на тестирању наших ђака, мало смо бољи од племена која су управо успоставила школство. За мноштво оваквих мучних примера упитајмо родитеље који имају децу у школи. Само не питајте Министарство, јер је тамо опсадно стање око тога уме ли Ђелић да се потпише ћирилицом.

Онда деца дођу до универзитета где је стање знатно горе. Можда је довољан само податак да на Београдском универзитету, који је најстарији и најугледнији, у року дипломира мање од 10 одсто студената. Замислите било коју делатност која производи 90 одсто шкарта. Прошле године студирала је прва генерација по болоњском програму. Свега 22 одсто студената је испунило тражене критеријуме. Онда је донета одлука да се, упркос европским нормама, просто снизе критеријуми, као да је универзитет неко добротворно друштво за помоћ заосталим студентима.

Немојмо се уљуљкивати успесима оног занемарљивог броја наших девојака и младића који су успешни на најбољим школама у иностранству. Ти промили су успешни зато што су прихватили правила и пристали на велики напор који добре школе траже. Овдашња пак правила кажу да ће професор доћи на час ако нема преча посла а причаће себи у браду све што му падне на памет, у препуној сали у којој половина и не чује о чему је реч. Напори које најбољи студенти овде чине пречесто им доносе горак укус бесмисла. Мој пријатељ, декан једног великог престоничког факултета БУ, тврди ми да половина професора не може да пише на страном језику нити се служи Интернетом.

Професор универзитета! Како то овде звучи! Само патријарх звучи боље. Наши универзитетски професори су најчешће „споменици који ходају“, мада се у светским размерама уопште не зна на основу чега. Сваку помисао о њиховој одговорности сматрају угрожавањем аутономије универзитета. Било би добро да се те величине ставе на анонимни независни тест пред заиста угледним светским ауторитетима у дотичној струци. Да видимо колико би их прошло. Када је Министарство просвете послало неког инспектора на неки универзитетски час? Никад. То угрожава аутономију медиокритета.

Далеко највише испита обавља се усмено, као у 19. веку. Како се може оценити и испитати неколико стотина студената у једном року (под условом да професор уопште дође на испит)? Никако. Да и не помињем неки однос са студентом, стварно сагледавање његових могућности, на шта би сваки студент морао да има право.

Познајем помало најбоље стране универзитете, поготово америчке, који су узети као модел за болоњску реформу. На некима сам предавао, имам и блиске који су их завршили а имам и пријатеље међу тамошњим професорима. У чему је основна разлика између нас и њих? Пре свега, професори раде и одговарају за свој рад. На добрим школама, за студента који није положио одговоран је професор, што је сасвим логично. Он је плаћен да га научи. Ако то не ради, биће брзо замењен. Професоре оцењују студенти и то има утицаја на њихов положај и плату. Без обзира на то што су понекад „звезде“ у својој дисциплини. Њихов рад прате и њихови претпостављени, шефови катедара, декани и ректори.

Сви воле да имају међу наставницима значајна имена. Нажалост, то уопште не значи да су и одлични, чак ни добри професори. Два талента, два занимања. Познати су многи случајеви наших професора који се поносе тиме што је код њих пролазност у четири испитна рока 1–2 одсто. Колико наших професора је добило отказ, или није напредовало зато што не умеју да науче студенте? Ниједан.

Богатство није пресудно

А колико тек вреде нови приватни факултети? Прећуткује се то јер су, боже мој, и те дипломе равноправне. Све ће то бити „стручњаци“ како се то у моје време у војсци звало.

Студенти брзо схвате где се налазе. Нисам чуо да су протестовали због лошег квалитета наставе, због обезвређивања студија, због самовоље. Али ту су врло гласни када треба да им се призна магистратура коју нису ни примирисали. Министарство је, наравно, на њиховој страни. Тај прећутни комплот у коме професори раде шта хоће са својим студентима а они у страху од горег ћуте или просто одустају од студија, све уз амин Министарства, јесте најтрагичнија димензија нашег положаја, неупоредиво тежа него било које политичко питање. Са овом несрећом једино може да се пореди стање у правном систему.

Београдски универзитет за својих 75.000 студената, у ствари за својих 5.500 професора, добија од државе испод 20 милиона евра годишње. Толико кошта један бољи фудбалер. Пошто је спорт под истим министром, можда би могло нешто да се уради, уз сарадњу полиције. Наравно кад министар ухвати мало времена да мисли о свему овоме, кад га прође нервоза око ЕУ.

Београдски универзитет је био један од четири најбогатија универзитета пре рата; рачуна се да је имовина која му је одузета вредна две милијарде долара. Данас нас нема међу 500 најбољих на свету. Али, паре нису довољне. Пример: арапске земље богате нафтом. Нема „сјајне земље“, како воли да каже наш председник, без одличног универзитета. То просто на свету не постоји. Иза сваке успешне земље стоји бар један одличан универзитет. Нема стварног, одрживог напретка без критичне масе одлично образованих која ће стално да се шири, обнавља и унапређује. То једино може и мора да уради универзитет.

И без позивања на Финску или Сингапур, тврдим да је најважније министарство у Влади Министарство просвете. Уколико стварно волимо своју децу и желимо добро Србији.

Aleksandar Mandić, телевизијски и филмски редитељ

Мера за меру, Политикин културни додатак

Субота 16. фебруар 2008.

Visits: 1905

15 Comments

  1. Nemam sta drugo reci sem svaka cast! Ako ste nam svima rekli! Zao mi je sto nema komentara, nadam se da ljudi citaju ovo i da su samo lenji da komentarisu. Mada ako smo lenji da komentarisemo tesko je pomisliti da ce iko sta preduzeti? Pa se opet zapitam, cemu to? Samo jos jedan crv
    u mom stomaku koji je proradio.

  2. Bravo profesore,bravo.I sama sam nedavno prosla fakultet gde Vi predajete.To je zali boze vremena.O prethodnom gubljenju vremena u srednjoj skoli i nezananju profana da i ne govorim.A sad imamo samo nekoliko profesora koji zasluzuju da su na FDU.Pocev od toga da na pojedinim klasama profesorka pusi sa studentima, do da se nikad ne pojavljuju, pa do kad se i pojave ne znamo o cemu goovore…O klasi na reziji da i ne govorim…Velikani retko svracaju jer za studente od svojih predstava nemaju vremena, a i sta cemo im mi studenti…sem ako nismo nekog kolege ili prijatelja dete…Katasrofa je i sto mi se “otelimo” na prijenmnim ispitima, a lovani lepo upisu razne ‘lepe i nelepe akademije’ i sutra uz opet tatinu lovu imaju poso…Zato nam skolstvo , a i stanje u umetnosti i jeste ispred samo Sudana mozda…Kazete sto se ne bunimo?Kome?Ni tajno nemamo sansu…Cuti i guraj i tako nikad neces nista rezirati…ni igrati, producirati…To je za osrednje jer se oni PREPOZNAJU!
    Ali hvala sto je bar neko naceo ovaj problem tako hrabro i javno…Nazalost ostace samo naceti u pokusaju…

  3. Kolega Mandicu, hvala na sjajnom tekstu!
    Autonomija Univerziteta je oksimoron koji, nazalost, veoma dobro sluzi glasnoj manjini mediokriteta, kada se suoce sa ovakvim tekstom recimo. Autonomija slobodnog duha i svega sto iz toga proizadje jeste u biti zdrave akademske sredine. Univerzitet je, medjutim, samo institucija, korporacija (na zapadu vec ne samo figurativno) kojom se upravlja kao i svakom drugom korporacijom. Bizinis je biznis, u njega se ulaze, on donosi profit. Ovo je biznis u kome je roba znanje, a profit priznanje kvaliteta tog znanja.
    Predajem u takvom okruzenju, bila sam i na BU, znam razliku.

    Univerzitet mora da bude ovlascen da formira uslove rada i pravila.. Ne fakulteti i departmani, ne NNveca i studentski protesti. Kada se jednom to uspostavi, kada rezultati budu proizlazili iz naucnog rada profesora i studenata, a ne menjanja uslova studiranja, doci ce na red i akreditacije i mesto na svetskoj listi, makar bilo i 500-to. Potreban je institucionalno jak Univerzitet kojim upravljaju pravila (prepisati iz sveta, ima onoliko dobrih). Potrebni su profesori koji slobodno misle, a ne slobodno (bahato) samo –upravljaju.
    Snizavanje “bolonjskog” kriterijuma je katastrofa. Trebalo je da prodje dalje samo 20% studenata. Trebalo je da uz studentsku ocenu profesori dobiju i ocenu svojih programa i metoda od nezavisnih komisija iz sveta. Ovo je ziasta ustaljena praksa na zapadu. Tada bi proslo dalje 20% profesora, pretpostavljam. Inicijalne posledice bi bile lose, ali bi vec u narednoj skolskoj godini sve bilo mnogo bolje. Vecina studenata bi bila motivisana da stvarno radi. Dobri profesori bi bili konacno priznati, nemotivisani bi znali zasto treba da rade, losi sa pravom ponizeni. Mladji nastavnici i asistenti bi dobili pravu poruku.

    Moguce? Ne dok se odgovarajuce ministarstvo bavi nebesima.

  4. Potresne reci gospodina Mandica ce razumeti svi a prihvatiti samo posteni. Politikanti iz Ministarstva ce se i dalje baviti istorijom a ne stvarnoscu. Deca ce trpeti a poluobrazovani genijalci ce biti nasa istina.Iz stvorenog rezervoara intelektualnog skarta izdidice ce nova generacija nacionalnih velicina. I tako sledecih dva veka…

  5. Trenutno sam student(druga godina) i u potpunosti se slazem sa ovim tekstom. Bravo! Neki fakulteti ni ne pokusavaju da se usklade sa famoznom “Bolonjom”(vec samo foliraju, da bi se provukli kroz akreditaciju) i to ima katasfrofalne rezultate. Drugi zaista rade na implementaciji tog sistema i to, takodje, ima katastrofalne rezultate. Iz srednjih skola, na fakultet dolazimo sa, uglavnom, losim znanjem, onda bar nekoliko meseci to nadoknadjujemo i naravno da nismo onda u stanju da bez problema predjemo na novo gradimo, izgubili smo mesece rada. A onda se pojave zagovornici Bolonje i kazu da je to zato sto postoji visak gradiva i poizbacuju bitne stvari iz nastavnog programa. I sta smo uradili? Presli sa konja na magarca i sada tezimo da nam sledeci cilj bude jahanje psa. Na kraju cemo postati jahaci tranzicionih muva bez glave i najzad otici na jedino meste koje nam uz ovakvu drzave sleduje, U RUPU BEZ DNA.

  6. Господин Мандић је вероватно изван “аутономије медикретитета”. Овако срочено мишљење може колоквијално да се искаже. Озбиљна анализа, критика и веома оштар став може да има смисла само уколико се заснива на аргументима. Школство је међу задњим институцијама које је дошло на удар, разградњу и уништавање вредности које су у ранијим периодима биле неспорне. Све је почело почетком деведеситих година, а доминира 1995, 1996. године када је настава, која је до тада била оцењивана позитивно и сматрало се да је по стандарду на нивоима европских универзитета, изостала, јер су наставници одлучили да се она не одржава, што су и студенти прихватили. Међу професорима који нису држали наставу налазе се и они који су у то време напредовали и постајали ванредни и редовни професори. Такви су данас најгласнији у критици свега што се одвија у школству. То се може тумачити потребом прикривања (не)вредности на основу којих су бирани у звања. О одговроности професора може се говорити, али до тога се може доћи само осмишљеним студијским програмима. Нажалост, све то тече траљаво, често то раде нестручни људи,

  7. Gospodine Mandicu, bravo! Rekli ste apsolutnu istinu, samo ste zaboravili jednu sitnicu. Onima kojima ste uputili primedbu odavno vec ne citaju novine. Zauzeti su “vaznijim” poslovima. U stvari njima je sve vaznije osim posla na Univerzitetu. Sta priozvode (u pomenutoj firmi!), potpuno je nebitno, da li se bave ikakvom naukom, takodje. Da li napisali neki rad za neki svetski casopis i time potvrdili svoje znanje i zvanje? Ma hajte! Oni su kao zasticena vrsta, koja kad postane redovni profesor, vise nemate nikakve mehanizme da ga naterate da bilo sta uradi. Univerzitet, sa svim svojim clanicama, umesto da bude “trust mozgova” postaje gomila neinventivnih kadrova kojoj ni do cega nije. Samo ako plata moze da bude veca!

  8. Nije ekonomska situacija fakulteta bas tako losa, kad se broj samofinansirajucih studenata pomnozi sa previsokim skolarinama u proseku oko 1200 Eura, onda treba da se pitamo gde zavrsava taj novac i sta mi zapravo placamo ?? Lose uslove studiranja, losa prolaznost,lose profesore a kakvo znanje studenati dobijaju mozete videti na ovom linku na kome je deo iz udzbenika BALKANOLOGIJA koji se izucava na Filoloskom fakultetu u Beogradu.

  9. Naslov ovog teksta je više nego neadekvatan. Mediokriteti, malo je rečeno! Kako da nazovete BROJNE (ne izuzetak)profesore koji svoja jadna pisanija u obliku tzv. autorizovanih skripata prodaju sa svojim potpisom kao predusolv da student može da polaće ispit!
    Mafija je blaga reč. A to evo prolazi već, možda i decenijama! …

  10. Браво г. Мандићу, браво, браво.
    Када ће већ једном неко у просвети да заради своју плату. Почевши од министра, па до најнижег учитеља у лествици. Море у нашим школама и факултетима, плату арађују само теткице и водоинсталатери.
    Треба, бре, увести челичну метлу. Збрисату професора који не може да буде ни 500 на ранг листи у свету. Студенти који не дају годину за годину, морају бити одстрањени, ито по могућству уз казну наплате пропале године.
    Који је професто одговараоп за то што му ученици – студенти не раде свој посао како треба.

  11. Слажем се са професором,поготову у делу о професорима као споменицима који ходају…Данас на Болоњи,сем што је градиво редуковано,студентима се даје могућност да неометано користе пушкице…Пошто спадам у оних 10 процената који раде,могу вам слободно рећи да после тортура које сам преживео у ове 4 од 5 година мог факултета,схватам људе који оду из земље.То је најмање што могу да ураде за своје психичко и физичко здравље…Онај ко је читао Домановићеве сатире,видеће да се историја понавља…На крају,НЕКА НАМ ЈЕ БОГ У ПОМОЋИ.

  12. Ово је један од најбољих чланака које сам икада прочитао у новинама. То не само да је истина која је тако убитачно речена, већ је то и један бриљантно написан текст каквих иначе нема. Хвала господине Мандићу. Зашто редакција не настави исто тако смело ову кардиналну тему за наше друштво?

  13. Iako je članak sjajan isti spada više u utopiju jer je situacija mnogo gora (u “sekundarnim” efektima)nego što se može opisati tako da se pre može “preporučiti” da se ovakav članak posmatra kao-POLITIČKA, kritika višedecenijskog režima i kontinuiteta tog režima u novim uslovima.

  14. Sjajan tekst.
    Negativna selekcija je glavni moto nasih Univerzitetskih profesora, netreba ici daleko da bi se shavtilo da je dobra vecina od njih ispodprosjecna u rezultatima bavljena naukom i oni su veoma svjesni toga.
    To se lako vidi na kongresima gdje ucesnici nisu samo lokalna grupa copy/paste istrazivaca koji vole da im se obraca sa Vi.

Leave a Reply to jelena petrovic Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *