Има и горих од наших посланика: то су аналитичари. Тај паразит клија у танким новинарским именицима, живи од новинарске крмељивости и расте на уредничкој лењости.

Свега неколико њих уме на писмен начин да каже нешто што није очигледно, а гомиле осталих мрче папир на уштрб наших шума.

Не тиче ме се то превише, али то што је написао Александар Радић у прошлом броју НИН-а спада у моју струку јер илуструје чувену изреку Оскара Вајлда да живот имитира уметност.

Балкански шпијун у једном тренутку каже свом пребијеном робу ону чувену реплику која отприлике гласи: „Ајде да се договоримо, људи смо. Ја ћу теби да опростим што сам те тукао, а ти лепо признај са ким си одржавао везе”.

Аналитичар Радић каже: „Мислим да би НАТО пријемом Србије у своје чланство желео да затвори овај регион као проблем. Уверен сам да због тога постоји спремност да се ћутке пређе преко неких проблема у прошлости, да се заборави и 1999. и 1995. и да се Србија прихвати као део система. Али, за то мора да постоји воља и са наше стране, то морамо да дефинишемо у документима, наши представници морају јавно о томе да говоре, да се залажу за такав приступ. Ми се понашамо као да ће НАТО да тражи, да моли.”

Стварно, не понашамо се лепо. Шта ће НАТО мислити о нама? Тај душевни НАТО ће да се напне и ћутке (еј бре: ћутке!) пређе преко тога шта нам је урадио и чак ће нас можда и прихватити. Али, то неће ићи тек тако, ми морамо да се залажемо и запнемо, неће ваљда НАТО да моли!

Толико маште нема Ковачевићев јунак; ни он се није сетио да саветује жртви да треба да моли за опроштај што је тучен. Живот у нашој јадној Србији не само да имитира уметничку фантастику већ је увелико надилази.

Aleksandar Mandić, телевизијски и филмски редитељ

НИН, бр.3042, реаговања, 16. 4. 2009.

Leave a Reply

Your email address will not be published.