„Постоји застрашујућа ароганција телевизијских мрежа. Оне су као феудални богови на врху планине. Планина је њихова и ничија више. Оне са згражавањем гледају на идеју да је то јавно добро… Тврде да дају публици оно што она жели… Шефови мрзе извођаче и продуценте. Траже „баланс” у програму, што је само изговор за ђубре на програму. Истичу информативни програм. На крају ћемо бити најинформисанији некултурни идиоти на свету!”

Звучи тачно, актуелно и препознатљиво? Ово је написао телевизијски човек Мек Клири, у Америци пре равно 59 година. Пророчанство му се углавном испунило, бар што се Американаца тиче. Било је то такозвано златно доба телевизије када су гледаоци још били фасцинирани кутијом са сликом и тоном, око које може да се хода. Та димензија слике и положај у кући одредио је заувек природу медија и његову естетику. Све што се појави на телевизору постаје део реалног животног простора, постоји као неки живахан део намештаја. То одређује телевизор као справу са којом се комуницира интимно. Справа постаје нови укућанин и све те главе које говоре утичу на нас непосредно и блиско, свађамо се са њима или им одобравамо здушно. Ту почиње наш проблем.

У српске куће улазе разни типови који се такмиче у пљувању. Ко ће више, даље, упорније… Рећи лепу реч о нечему или некоме постаје питање лошег укуса. Само они који грде су занимљиви. Њих зову, уважавају, само су они уредницима занимљиви. И сам сам, нажалост, учествовао понекад у томе.

Шта је корисно пљувати ако хоћете да постанете дежурни гост на свим телевизијама? Пре свега, Србију. Ништа ту не ваља. Ни влада, ни председник, ни политичари, ни образовање, доктори, ниједна институција… Само смо „ми” златни. Ми који се убисмо радећи, али, ето, никако да нас плате по томе колико кафа попијемо на послу.

Недавно сам се заљубио у кинеску серију о припреми отварања Пекиншке олимпијаде. Три године су снимали како је њихов највећи редитељ Чанг Јимоу смишљао и припремао тај величанствен догађај (ускоро ће серију приказати РТС). У историји посла којим се и сам бавим никада ниједан редитељ није имао већи задатак нити крупнију одговорност. Пред својих милијарду и триста милиона сународника и још неколико милијарди из света. Усамљен, проводио је дане и ноћи у својој канцеларији а на зиду иза себе окачио је велики натпис „Корист домовине је изнад свега”. И испало је како је испало.

Пробајте да замислите сличну слику код нас. Тај који би се усудио да тако нешто стави на свој зид био би исмејан, критикован, оптужен за кич и лош укус. Хорде наше интелектуалне елите нашле би у томе сјајан повод да нам објасне да је отаџбина превазиђена и глупа реч која не означава ништа, од које се треба оградити, јефтина и пре-пост-модер- на категорија од које морамо што пре побећи не бисмо ли што пре ушли у НАТО. Тај мученик би био оптужен да не разуме трендове, да нас удаљава од света. Екрани би били пуни надутих умова који знају да се испод те пароле не може произвести ништа што би заслужило да стигне на Битеф.

Видим да ми млађани колега објашњава да је „Српски филм” његов капитални допринос нашем освешћењу,  „метафора” како дечко каже, наше ситуације. Његов главни глумац терцира. Видим, добре су школе завршили, мисле да знају како се метафоре на филму праве.

Дакле, када приказујете силовање тек рођеног детета или сечете главу девојци коју… оно, то је заиста нека велика стилска авантура коју пук не схвата јер је глуп. На благу најаву да би се то можда могло сврстати под неке параграфе, дигли су се против те помисли сви који „држе до себе”.

Као што Његош рече својима: „Тешко оном ко о вама брижи”

Aleksandar Mandić, телевизијски и филмски редитељ

Политика, ТВ додатак, мој коментар, 22. 10. 2010.

Visits: 113

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *