Prošli put sam mrzeo ne a danas ću da se navadim na one koji kažu da i odmah dodaju ali…Ustvari, često kažu i ne, ali… to je kod njih isto.

Ma šta da kažete, oni će vas zaskočiti sa jednim ne,ali…posle čega sledi dodatak koji treba da pokaže kako ste naivni, plitkoumni, kako niste upućeni niti shvatate celu stvar onako kako bi trebalo. Onako kako samo oni svojim moćnim umom vide i znaju.

Strepe neprekidno, kao da tonu od onoga što ste rekli, kao da ih svojim idejama davite, gurate u vodu, grčevito se hvataju za da,ali…, ne bi li ostali sa glavom iznad vode. Nema šanse da pred njima kažete nešto što će izazvati samo da ili jedno obično ne. Možete biti ekspert za ono što govorite, ta će vas ljudska fela uvek naučiti pameti, skrenuti vam pažnju, pokazati vam da ste manje upućeni u stvar od njih.

Ne umeju da saslušaju. Već na pola vaše rečenice, mašu glavom, znaju šta ste hteli reći i spremni su da vas nokautiraju. Ne vredi vam ništa da promenite temu, da se spasavate nečim neutralnim. Uvek ćete biti nadjahani jednim dodatkom koji sledi posle da,ali…

Da/ne, ali…nije poštapalica, to je agresija. Oni ne razgovaraju, već ratuju. Bore se za goli život. Nipošto i nikada ne smeju da izgube, to jest, da priznaju da je drugi u pravu. U takvom društvu brzo ućutim i puštam ih da prežive, da njihova bude poslednja. Ipak, to košta. Uvek osećam da gubim dah, da me stežu oko vrata i guše svojim, najčešće glupim i besmislenim dodacima. Spasavaj se ko može!

Izgleda mi da ih je najviše među onima koji imaju neku moć da odlučuju. Izlažete svoju ideju ili misao, i čeka vas: da, ali…Oni moraju da probuše vašu balon punjen maštom ili znanjem. Samo ja (i oni) znam koliko projekata nisam ostvario jer su me streljali, nasamo i pred drugima. „Đe god sam htio nešto da učinim, svuda sam izginuo“ kaže junak Matije Bećkovića.

Ima ih obrazovanih, pametnih, glupih, siromašnih i vrlo bogatih, mladih i matorih, velikih i malih. Nose razne titule; političari, umetnici, penzioneri, novinari, profesori, psiholozi, pijanci i doktori nauka. To je omiljeni kafanski sport.

Neka velika i dubinska muka, neki strašan teret i strah su preuzeli vlast. Tu prestaje razmišljanje. Ako se prevarite pa pred njima nešto glasno tvrdite, odgovoriće vam kontrom. Isto tako bi bilo i da kažete nešto sasvim suprotno. Ne, ali…Žalosna stvorenja.

Interesantno je da su, često, jedine osobe sa kojima ne praktikuju svoju muku, njihovi bračni parnjaci. Tu su pročitani.

Najteže ćete ih naći među onima koji zaista nešto produktivno rade. Takvi su po pravilu radoznali, u stanju su da čuju drugog, da razmisle pre nego što nešto kažu, da se sačuvaju od lupetanja i da sačuvaju svoje mišljenje za sebe.

Video sam nedavno divnu izreku:

Blagosloveni su oni koji nemaju šta da kažu, a ipak ćute.

Aleksandar Mandićtelevizijski i filmski reditelj

Politikin kulturni dodatak, Mera za meru, subota 23. jun 2012.

Leave a Reply

Your email address will not be published.