Лепосавић лепим стилом и укусом описује како је “ауторка једном мушкарцу у руке ставила малу (своју) женску бебу, а онда је то поновила са још 29 мушкараца, у Србији, тада још Југославији, где ће се мушкарцима ускоро стављати у руке пушке”. Шкјоцнете и ето га!

Снежана Ристић је уредница програма за културу Радио Београда 2, драгоцене оазе у којој се могу чути људи који нешто стварају. Она се бави и фотографијом, па је током две деценије сликала својих тридесетак мушких пријатеља уз своју ћерку – као бебу, као девојчицу и сада као девојку. Изложила је те тријаде у Артгету уз завидну  подршку медија. Тако сам се и ја затекао уз радио из кога је цурио програм у коме је тумач Радоња Лепосавић, током десетак минута, у присуству ауторке причао о тој изложби.

Прво смо подучени да је то концептуални пројекат, јер је фотографија скоро увек концептуална ствар. Онда је наш водич намерио да „контекстуализује у историју уметности овај рад“ и ето прилике да се помене обавезни Ворхол, чија је репетитивност у синхронији, а овде је реч о тематском мултиплицирању. Тако смо се загрејали, а онда почиње анализа. То што је Снежана почела да ради ’91. је “врста друштвеног догађаја који има…политичке конотације.” Пошто је пре тога родила бебу коју слика, према овом теоретичару, „она тим фотографијама поставља сифражетско питање зашто су само жене мајке?“

Тиме почиње вратоломија. Да не кваримо оригинал:

„…Тиме се не реферише само на тај сифражетски начин, на оно што је, рецимо, традиција која можда и мора бити таквом,(а можда и не мора, ако мушки реше да рађају-АМ) али се реферише и на нешто друго што је тада постало видљиво почетком деведесетих година, на чињеницу да је наше друштво било у дубокој регресији тада… деведесете године – знамо како су трајале, на шта су личиле и шта су све произвеле. Али 1991. године то још није било јасно и мислим да је то овим пројектом Снежана Ристић на неки начин помало и антиципирала. Али не антиципирала догађаје него антиципирала оно што је морао да буде императив свих нас у односу на ту деценију која ће наступити. Морали смо да наступимо као људи који не смеју да одустану од онога што су биле већ досегнуте слободе, однос према мањинама, однос према женама…све се то мењало. Људи су одједном постајали релиогиозни, религиозни на не дубински начин него на један веома погрешан начин…и иконе су почеле да улазе у станове. И то међу иконама, дакле, једна од врло честих икона је Мадона са дететом. Дакле, женска особа са мушким, са мушком бебом. Е овде је та икона код Снежане Ристић била изокренута.“

На првој серији позадина на фотографијама је црна, а на другој, из 2002 године, позадина је бела. Тумач каже како је то вероватно у вези са лажним оптимизмом које је донео почетак новог века. Ако је лажни оптимизам бео, какав је прави?  Онда нам је речено како у трећем циклусу „контекс постаје битан“ а главна тема је „ бојазан Снежане Ристић од распадања једног света, од нестанка људи који су и у првом и у другом циклусу били ту већином…неки нису, неки су отишли далеко…у овом трећем циклусу видећете једну фотографију која урађена захваљујући скајпу.“

Излозба је још у току, најбоље да се сами проверите антиципације, сифражетске намере, препознате значење белог и црног, приметите промену контекста, стрепње о распадању…

Толико са радија.А у пригодном тексту за изложбу, Лепосавић лепим стилом и укусом описује како је „ауторка једном мушкарцу у руке ставила малу (своју) женску бебу, а онда је то поновила са још 29 мушкараца, у Србији, тада још Југославији, где ће се мушкарцима ускоро стављати у руке пушке.“ Шкљоцнете и ето га! Ништа лакше од стварања уметности, притиснете дугме а камера уради остало („it does the rest“, каже аутор) и тим „малим праском“ се отвори  бескрајан низ „интерпретативних потенцијала“, узлети теоријска машта.

Није ово неки изузетан пример произвољног тумачења („читања“ дела, како је сада подобно рећи). Просто, био ми је при руци. Уметничком сценом, нарочито ликовном , владају овакви звездочатци, често важнији од дела. Већ цео век оваквим акробацијама издају, или не издају, уверења да је нешто уметност. У тој операцији је небитно емотивно зрачење дела, онај чаробни флуид који у човеку буди моћан осећај прожетости, уживања, узбуђења, испуњења…радосне туге у присуству уметности. Без тога, њихово поплочавање уметности води право на гробље, код нас познато као Октобарски салон.

Нико ме не пита, али за крај да кажем да је мој јунак године Филип Филиповић, момак из Куршумлијске бање који је о свом трошку, у своје слободно време, окречио и украсио малу пошту у којој ради. Нека ми опросте Новак Ђоковић и најбољи светски ватерполиста – имењак, Филип Филиповић, али ова пошта усред пакленог испаравања бање – слике наше несреће, сија као блистав пример и путоказ како бисмо могли да преокренемо ово у чему се налазимо.

Мислите да сам на крају изашао из тематског круга Културног додатка? Мислите?

Aleksandar Mandić, телевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 24. децембар 2011.

Leave a Reply

Your email address will not be published.