Ako ste imali nesreću da se letos provodite na plažama, niste mogli izbeći ciku, dreku, vrisku, dozivanja, cičanja i dečiji plač iz sveg glasa. Da i ne pominjem glasnu muziku ili megafone koji pozivaju na izlete.

Mlađani uživaju. Što je veća buka to im izgleda da je veselje i uživanje veće. (Ume li neko da objasni zašto su motocikli izuzeti iz propisa o nivou buke? Glavni si ako si ga tako podesio da se možeš porediti sa avionskim motorima.) Uživa naše mlado pokoljenje, što veća galama, jača stvar.

Glavni tvorci ove ekološke nevolje su deca. Mnoga od njih su odučena od reči, više ne umeju da izraze šta hoće ili neće, osim vrištanjem. Reči im ne trebaju, to su onomatopeje raznih želja koje istrenirani roditelji prevode. Bogomdani, naročito vole da skiče radi uživanja dok su u vodi. Kada bi ćutali, drugi ne bi znali koliko im je lepo, a to zaista ne bi bilo u redu. Isto kao i kučići oko njih, koji samo  lajanjem znaju da se izraze.

Roditelji uživaju u njihovom uživanju, što viši i duži ton to su zadovoljniji srećom svoje dece. Drže se ljupke pesme Ive Robića:

Moja mala devojčica
Puna je velikih želja
Baš kao šipak pun koščica
Tako je puna veselja

Ne dao vam bog da ih podsetite da i drugi ljudi postoje. Gledali bi vas kao monstrume kojima je nepoznata dečija sreća. To i mene čeka posle ovog teksta, iako zapravo ne pišem o deci, već o odraslima.

Ustalilo se da majke decu ne zovu više po imenu već ih oslovljavaju sa „ljubavi“. I kada ih upozoravaju, prekorevaju, pozivaju ili pitaju nešto, zovu ih tako, valjda da deca ne pomisle kako nisu obožavana. Da se smilostive da čuju što im se nežno saopštava. Ima nešto pogrešno, preterano i ljigavo u toj novoj modi oslovljavanja dece. Kao da ime više nije najdraža reč.  

Plažama odjekuje „mamaaaa“ ili „tataaaa“ sa dugo-silaznim akcentom na kraju. Ako slušate pažljivo, podtekst tog zova je: „JA zovem, plakaću ako ne odgovaraš.“

Pa onda dozivanja iz sveg glasa, evo jednog stenograma: „Simoniiidaaa, reci tati da mu se napunio telefooon“. Na to će ta svetinja: „Ne znam gde jeee“ „Nađi ga, ljubavi, treba mu telefooon“ „Ne mogu sada, na fejsu sam“

Granica teritorije koju takve porodice i njihovo društvo smatraju svojom, meri se galamom. Koliko se daleko čuju, toliko je njihovo. I pošto se kreću, sve je njihovo. 

A tek plač! Pošto ne mogu sva deca da imaju sve, ona koja su u manjku, dohvate se tuđe stvari koju žele, onda mali vlasnik ne da, i počinje vriska. Tu su odmah i roditelji „daj mu malo…kupiće ti tata… vratiće ti…to nije tvoje…“ Ne pomaže, nastavlja se lupanje nogama, mahanje rukama, kraja nema. Pored suncobrana za zaštitu glave, na plaži vam trebaju i čepovi za uši, za zaštitu živaca.

Nismo vrištali kada smo bili deca. Sećam se da je trebalo paziti kada smo sa odraslima. Nije se smelo galamiti, prekidati ih ili smetati. Bio sam i otac detetu, nikada se nije drao, niti njegovi drugovi, i nije ispao loše. Danas je obrnuto, ne smetamo deci kada luduju. Biće frustrirani, ostaviće to ožiljke na njihovu psihu, moraju da se razvijaju slobodno gde god stignu. Ko preživi, svedočiće o rezultatima.

Najbolja mera civilizacije i ljudskosti jeste pažnja prema drugima. Ne ove politički korektne budalaštine, već običan ljudski obzir – da li ovo što radim smeta ljudima oko mene. Vidim da porodice koje ne dolaze iz velikih gradova imaju mnogo više sluha za druge i smisla za obzir. Bliskost u malim sredinama čuva ih od divljaštva.

Na obali u Prčnju, podignut je u Jugoslaviji veliki sanatorijum za lečenje dece. Onda je to propadalo i sada je od toga napravljen izuzetan hotel sa velikim plažama i šetalištem uz more. U njihovom oglasu piše For adults only – Samo za odrasle. Ne, nije to neka pornografska jazbina već su u hotelu zabranjene male mašine za pravljenje galame. To je sada sanatorijum za odrasle koji se leče od dece.

Reditelj, Aleksandar Mandić

Politika, kulturni dodatak, subota 25. septembar 2021.

3 Comments

  1. Ne ovo je tekst ipak I o deci. Na stranu roditelji koji svoju decu kljukaju i razmaze. Ali deca MORAJU imati mesto da izraze i svoju radost i svoju tugu i svoju srecu i svoju zalost. To sto su deca ranije uvek ucutkivana da ‘ne smetaju’ ne znaci da je to bilo ispravno. Rudolf Stajner, covek koji je poznavao deciju psihologiju, davno je rekao: pustite decu da uzdisu i izdisu.

  2. Konačno iskren tekst bez lažne političke korektnosti. Tako je, bre, ne može da se živi od dreke i cike. Kad radjaju, moraju i da vaspitavaju, a ne da posle njihovi razmaženi klinčići šutiraju učiteljice i šamaraju profesore

Leave a Reply

Your email address will not be published.