Био сам млад редитељ и познавао сам Михиза доста добро. Молио сам га неколико пута да ме најави Иви Андрићу, али некако је то слабо памтио. Онда сам узео од њега Андрићев телефон и окренуо број (тада су се бројеви окретали). Јави се Андрић. Кажем ко сам и да бих јако желео да га упознам, тужим успут Михиза. На то се десило нешто неочекивано, што нисам приметио да је негде забележено: Андрић се насмејао. И то не онако дискретно, већ гласно, широко, да се чуло у слушалици. Каже: „Па изволите, дођите.“ И да немам ништа друго да напишем, већ тај смех је довољан разлог да се овог сусрета јавно сетим.

Појавио сам се те суботе, 16. Марта 1974 у 11 сати на његовим вратима. Примио ме у соби лево од улаза, чини ми се. Намештај обичан, књиге около, његов сто, све уредно и на месту. Послужен сам кафом „јер то се мора“, каже.

Пита ме прво одакле сам и одакле су моји. Некако сам пред њим хтео и да се похвалим  да су моји Босанци. А онда сам почео да слушам.

Питам га да ли пише. „Пишем, увек се нешто пише, али више жврљам, не видим добро.“ На моју идеју да може да диктира, само одмахне руком са помало болним смешком. „То никако није исто.“ Да ли му је писање раније ишло тешко: „Не, писао сам споро, али не и тешко.“ Може ли да чита? „Не могу, читају ми, али то не вреди много, није то исто. И данас док шетам гледам излоге књижара и купим по неку књигу млађих писаца и све мислим да ћу неког да откријем, али се не догађа.“

Ivo Andrić na višegradskoj ćupriji pedesetih godina prošlog veka (Foto: Zadužbina Ive Andrića u Beogradu)
Иво Андрић на вишеградској ћуприји педесетих година прошлог века
(Фото: Задужбина Иве Андрића у Београду)

Причамо о његовим шетњама до Калемегдана, јављају ли му се људи на улици. „Да, стално, али не досађују, само ми се осмехну.“

У оним временима „либералних“  чистки и комитетских забрана многи су се питали зашто се Андрић не чује, зашто не употреби свој огроман углед и не штити проказане уметнике. Тако сам се и ја са жаром упустио у то и одмах се покајао. Одговорио ми је онај уздржани  дипломата каквог се сви сећају: „У политику се не мешам јер немам доста времена да пишем ни своје ствари.“ То ми каже тадашњи члан Савеза комуниста али, ко сам ја да бих му судио.

Не осећа се добро, слабије и чује. Говори брзо и гласно а онда застане, тражи реч као да се љути на себе, муца. Ипак, не видим да је нестрпљив са мном. Помињем неке преводе који су управо тих дана били објављени, шта мисли о њима: „Знате како каже један Француз:  превод је као жена, ако је лепа није верна, ако је верна није лепа. А увек сам се питао како то да се странци интересују за нашу босанску тематику, за којекакве хоџе.“

Питам га о његовим делима на сцени: „Адаптације својих дела не волим и из принципа их не одобравам. Када год сам одобрио, преварио сам се. Немци су ми нудили да сниме филм „Госпођицу“, али нисам дао. „Госпођица“ је запостављена мало у нас. „Травничка хроника“ и „Госпођица“ су на већој цени у иностранству него овде.“

Млади редитељ је морао мало да протестује, та дела и ликови су тако привлачни за драмску форму. Подучио ме је једноставно: „Када пишете можете да замишљате како хоћете, али кад на сцену изађе све је то конкретно и право, ја сам се стидео да то гледам. Лица су још добра док не глуме, боље је кад говоре, а не глуме.“ Данас сам више него сагласан, његове текстове не вреди преводити у сценски језик. Оно што је у њима тако узбудљиво крије се  иза речи, у магичном облаку које стварају око себе.

Онда је додао уз њему својствен опрез: „Не желим да правим расне разлике, али бих рекао да ми немамо дара за драму. Сви наши драмски писци су били странци, Нушић грчке крви, Стеријин отац Цинцарин, Трифковић такође. То сам ја и написао у једном предавању.“ Ко зна да ли би и колико променио мишљење да је данас жив.

Умро је непуну годину после овог сусрета који је трајао отприлике један школски час. Отишао сам кући и записао оволико, а било је још тога што је отишло у неповрат, у море мог заборава.  Да нисам записао, и ово би нестало, скоро све, осим оног звонког смеха у слушалици.

Телевизијски и филмски редитељ Александар Мандић

Мера за меру – Политикин културни додатак

Субота 26.јул 2014.

3 Comments

  1. Истина о “нашем дару за драму” изречена је дипломатски а ипак потпуно прецизно. Е сад, шта је узрок томе: “ветрометина” којој смо изложени и која “храни” епски карактер а онда, као супротност томе, повлачење у лирику, схваћену као интимност душе. Драма, бар у антици и код Шекспира, тражи суочавање личности са ЗАЈЕДНИЦОМ, а то у нас, пречесто склизне у лоше схваћену политику.
    Зато, усудио бих се да кажем, Андрић, тај Кјеркегоровски усамљеник, пошто пото жели да живи са својим народом: било да је Стојадинивићев помоћник министра иностраних дела или Брозов народни посланик.
    Драма једног живота.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *