Када чујем ” изузетан допринос нашој култури”, на памет ми падају Свети Сава, Вук, Његош, Доситеј, Стерија, Лаза Костић, Нушић, Андрић, Црњански, Киш, Душко Радовић… нисам антологичар. Од живих могу да се сетим броја и имена за које су довољни прсти на рукама.
Одмах чујем прву и очигледну, људску реакцију: „А ко ти каже да би је добио ако се пријавиш?“ Тачно. Прихватам ризик да ће све што даље пишем бити у сенци те сумње која се зове „кисело грожђе“.
И други су у праву: „Лако му је да се одриче када му не треба, он има довољно. Другу би песму певао, да му гори испод ноктију“. Можда је и то тачно. Ко зна како бих се понашао да сам у кожи оних који су имали мање среће. Иако верујем да ми у животу нису биле најважније овоземаљске ствари, ипак, не знам шта ће Свети Петар имати да каже о томе.
Упркос овој Сцили и Харибди, пробаћу да кажем понешто о тој аномалији која се зове „националне пензије.“
Могу да разумем душевну намеру министара културе да се помогне сиромашним уметницима и другима који су задужили нашу културу. У том случају, требало би наћи начин да се људима, који су живот посветили раду који човека испуњава, али скоро никада није профитабилан; да се дакле тим људима (и људицама) обезбеди минимум достојанства. То би била нека врста друштвене солидарности. Међутим, овакву дефиницију националних пензија сви негирају, јер би онда бар половина добростојећих добитника морала одустати.
Те пензије су, кажу, признање за изузетан допринос нашој култури. Немам ништа ни против тога. Дирљива је намера једне сиромашне земље да се захвали онима који су је задужили, стварајући нешто лепо и бринући се о таквим делима. Међутим, ако природа тог признања није социјална помоћ, онда треба додељивати захвалнице и одликовања.
Али, где то има да се људи сами пријављују да добију признање или орден? То се научи у основној школи: ја радим, други оцењују. Често неправедно.
Када чујем „изузетан допринос нашој култури“ на памет ми падају Свети Сава, Вук, Његош, Доситеј, Стерија, Лаза Костић, Нушић, Андрић, Црњански, Киш, Душко Радовић…нисам антологичар. Од живих могу да се сетим броја имена за које су довољни прсти на рукама. Замислимо каква би светска културна велесила била Србија да има пет стотина живих људи са изузетним доприносом и још толико кандидата приде. Нажалост, пред светом стојимо са свега неколико имена: Кустурица, Марина Аврамовић, Бреговић, Величковић… а овде, за по кући, још свега неколико великана, који нажалост припадају малој култури . Упоредимо то са заслугама спортиста.
Не могу да замислим било кога од њих како попуњавају формулар у коме описују своје изузетне заслуге и скупљају препоруке, као што су себи дозволили неки од наших „бесмртних“ академика. И траже паре од Србије, ове данашње, понижене, распамећене, располућене и оглодане Србије, која управо од њих највише очекује. Питање чојства.
Саосећам са Србијом од које сви непрекидно нешто траже. Ја сигурно нећу бити кандидат јер нисам пружио изузетан допринос националној култури. Осим ако се не узме у обзир овај текст.
Aleksandar Mandić, телевизијски и филмски редитељ
Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 28. јануар 2012.
EN 
SR_RS