Ја припадам генерацији „Baby boomers.” После правих бум, бумова наступила је слатка пуцњава по креветима широм света, да се у весељу надокнаде катастрофални мањкови људи. Тако се и мени посрећило да се родим.

Расли смо у беди и сивилу, памтим само две боје у детињству, сиву и тамно смеђу, не рачунајући црвене звезде и барјаке. Чак и они којима је претекло нешто жуто или розикасто, нису баш били ради да се издвајају, па смо тако сви били мање-више подобни. Црно бели свет.

Али, онда се појавио први филм у боји „Бал на води.“ Рапсодија техниколора; као да се дигла завеса (која се већ тада звала „гвоздена“, само ми то нисмо знали) и поплава атракција за очи навалила да нас замантра. И музика, лака, заносна, нимало налик на народну музику у симфонијској обради коју смо имали слушати на радију. Београд који је имао 426.000 становника, купио је 330.000 карата у биоскопу „20 октобар“, и тај филм је постао најгледанији у историји Југославије.

Пукотина кроз коју смо вирили на Запад, стално се ширила. Стигао је и популарни џез, та форма слободе, са распеваном трубом и напуклим гласом Луја Армстронга. Још сам био самo основац са периферије кад је објављено да Сачмо стиже у Београд.

Аеродром Земун, Луј Армстронг и Александар Мандић (Фото приватна архива)

Сада погледајте слику. Армстронг на писти аеродрома у Земуну, тек изашао из ЈАТ-овог ДЦ3 авиона, поклона Америчке владе. Удидиљен одбор за дочек, све са краватама, чак и једном лептир машном…али ко је онај неуредни пубертетлија лево? Ех, како би волео да нисам ја, али јесам. Погледајте ту окраћалу пластичну јакну, патике на ногама иако је очигледно хладно, рашчупану косу изнад клемпавих ушију и згрчено лице. Немам појма како сам се пробио до писте али очигледно није било препреке за тог успаљеног обожаваоца америчког цара са трубом и слободе коју је у мојим очима представљао. То сам био ја.

Пролазе године, моја генерација руши тадашњи свет и преврће га на наличје као половни громби капут наших очева. Кратимо сукње, откопчавамо шлицеве, игноришемо норме, рушимо границе, исмевамо обичаје, пуштамо косе, прашимо гитарама „до даске“  и стварамо данашњи свет. Наметнули смо свет у коме су Битлси постали познатији од Исуса, Мик постаје „сер Џегер“ а Милан Младеновић добија свој сквер у центру Београда.

На самом крају оног века, одмах после милосрдног бомбардовања, дође ми до руку књига „Ко је платио гајдаша“  новинарке Френсис Стонор Саундерс, која отвара америчке архиве и документује врло детаљно начин на који је та земља освојила свет, меком силом. И видим да сам био само гињол навучен на прсте Централне обавештајне агенције. Гостовање Луја Армстронга као и многе друге изложбе, књиге, концерте па и људе којима сам се дивио, организовала је ЦИА и успела оно што топови нису могли – да расточи комунизам и успостави своју империју.

Ми бејби бумерси не можемо да се жалимо. Провели смо удобне животе, уживали немилице, не би нам било боље у свету из прве половине 20. века. Али, какав свет остављамо иза нас?

Симбол дроге секса и рокенрола Кит Ричардс пао је 2006. године са дрвета и тешко се повредио. Док је био у болници примио је телеграм од нама тако драгог премијера Тонија Блера, који почиње речима „Драги Кит, ти си увек био један од мојих хероја.“ У својој књизи Кит, кога зову и „Краљица-мајка рокенрола“, одговара: „Енглеска је у рукама некога коме сам ја херој! То је застрашујуће“.

Шта урадисмо?

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Друштво – Политика, четвртак  31. децембар 2015. 1 и 2 јануар 2016.

Visits: 774

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *