2020. Голи живот – Данило Киш – Александар Мандић

Последње Кишово дело

Идеја за серију Голи живот зачела се у Израелу 1986.године. Данило је био гост института Ван Лир, тамо среће Еву Нахир и Жени Лебл, две „наше“ Јеврејке. Оне су веровале да је једино Киш прави човек који би могао да пише о њиховим животима. Слушао их је пола дана и када се вратио, прича ми о њиховим болним и чудесним судбинама, о којима не би хтео да пише али предлаже да одем тамо и да направим документарац, „наш Шоа“, каже.

Пристанем ако он хоће да буде испред камере, приповедач који ће их узети за руке и провести кроз сећања. Насмејао се мом предлогу. „Којешта“, каже уз чувени одмах руке који сам тако волео и уз који сам толико тога научио. Телевизор никада није имао, па ни жељу за таквим присуством по кућама. Требало је три године да га убеђујем и тек у марту 1989. крећемо са малом екипом у Израел. Снимали смо тамо недељу дана по целој земљи. Слушао сам њихове исповести. Потресен и у неверици шта се све може преживети. И мог друга Данила како од њих тражи детаље и чињенице попут каквог иследника из својих књига, али са саосећањем и пажњом.

Претпоследњег дана били смо испред Зида плача и као у најгорој петпарачкој причи, тако несвојственој њему, ту, баш ту, заболело га је раме. Појавила се сенка смрти коју је у последњих неколико година носио у плућима. Сутрадан смо отпутовали, ми до Београда а он даље, до Париза. Сумња је тамо потврђена, болест се вратила а нада потонула. Доктори препоручују поновно зрачење, Данило одбија. Још мало вољеног Дубровника, Још мало шетње уз море и… готово. Октобар, крај у Паризу и сахрана у Београду.

Данило Киш

Нити је тражио да види,нити сам ја био у стању да, без њега, тих месеци гледам ишта од снимљеног материјала. Када је сахрањен, кренуо сам да заокружим тај дуг и сачувам његово последње дело. Обишао сам и снимио места о којима се говори у серији. Затим смо монтирали заједно. Био је поред мене, у свим недоумицама, у стварању редоследа, у избору кадрова, на сваком резу, сам слушао сам шта би он рекао. И сигуран сам да га нисам издао.

Серија има четири епизоде које трају 215 минута. Емитована је од 12. до 15. марта 1990. године из студија у Сарајеву. И опет, као у некој симболици неупотребљивој за уметност, била је то последња ствар коју су заједно, уживо, гледали људи у Југославији. Осим у Хрватској, где су ствар „морали да провере” пре него што су је емитовали после неколико дана.

Пред вама је текст серије. Ја, који га такорећи знам напамет, и сам се чудим невероватно моћној, људској и литерарној снази која зрачи из овог дијалога, захваљујући изнад свега Даниловом начину разговора.

Немам шта да додам.

Александар Мандић

Пред нама је потресна књига, исповедно сведочанство о логору у који је доспевало на хиљаде људи без икаквог судског поступка, или закон ског акта. Две жене, Ева Панић Нахир и Жени Лебл, обе Јеврејке из Србије, прошле су кроз многе муке да избегну фашистичке погроме и гасне коморе и преживе Други светски рат у Југославији. Но, нажалост, нису дуго у тој слободи уживале. Ускоро креће суров обрачун са осумњиченим присталицама совјетске варијанте социјализма, а за ту кривицу је била довољна једна реч, дојава, или само присуство у друштву где се о томе говорило. О тим методама које су преживеле сведоче Ева и Жени, у телевизијској серији Александра Мандића. Инсистирале су да им саговорник буде Данило Киш, најпре зато што су добро познавале и цениле његово књижевно дело, а затим што су делиле његов став да је свако политичко и друго замагљивање чињеница у историји и литератури интелектуално насиље. Подаци, сматрао је Киш, не смеју да трпе присилу политичке подобности, јер после те присиле више нису подаци, него лаж, обмана и пропаганда. Зато је данас и овде пред нама вредна књига, изворних, исповедних сећања, искрених признања и детаљних описа. Књига документ и опомена.

Вида Огњеновић

Из епизоде у епизоду, из детаља у детаљ пред гледаоцем серије чији су аутори Данило Киш и Александар Мандић, обнављале су се судбине двеју јунакиња, Жени Лебл и Еве Панић Нахир. Провеле су животе, у суровој и вртоглавој епохи и ниједан велики историјски догађај тог доба није се догодио без последица по њих. Задивљујућа снага двеју јунакиња да не поклекну пред животним и историјским удесима, да сачувају достојанство плаћено по најскупљој цени, да још памте и сведоче, обележила је потресну телевизијску серију Голи живот. Сада се текст тог разговора први пут налази пред читаоцима, као живо сведочанство о два живота и једном добу несреће и терора.

Гојко Божовић