Тони Џат – Колиба сећања

ТОНИ ЏАТ је завршио Кингс колеџ у Кембриџу, Виша нормална школа (École Normale Supérieure) у Паризу, а затим био професор на Кембриџу, Оксфорду и Берклију. На Њујоршком универзитету је као професор 1995. године основао Ремарк институт за изучавање европске историје и до краја живота, до августа 2010 године, био његов директор.

Стални сарадник најугледнијих часописа: Њујорк ривју оф букс (The New York Review of Books), Тajмс  Литерари Саплемент (The Times Literary Supпlement), Нове Републике (The New Republic), Њујорк Тајмс (The New York Times) и многих других у Европи и Америци. Написао је и уредио 14 књига и добио многа признања, био финалиста за Пулицерову награду, а његова најпознатија књига „После рата“ била је међу десет најбољих књига 2005. Године. „Колиба успомена“ је његова прва постхумно објављена књига, новембра 2010. и истовремено прва књига овог аутора код нас.

„Колиба“ је књига сећања као ниједна друга. Сваки есеј слика једно животно искуство, од мириса тако драгих му возова до ционистичке младости у кибуцу; од швајцарских чаробних брегова до париске 1968; од кембричких спремачица соба до француских интелектуалаца… Чега год да се сећа, Џат пише маестрално. Са елеганцијом духа, достојанственом меланхолијом, тактилном сликовношћу и блиставим, духовитим језиком. Са свешћу да лагано умире…

Неколико месеци након појаве болести схватио сам да током ноћи у глави пишем читаве приче. Нема сумње да сам желео да заспим, да сам бројање оваца замењивао сложеном нарацијом… Али, за време тих малих вежби схватио сам да реконструишем и слажем – као лего-коцке – сегменте сопствене прошлости за које никад пре тога нисам мислио да су повезани. Може се помислити да је крајње неукусно рећи да је доскора здрав човек, с малом децом, који је у шездесетој години оболео од неизлечивог дегенеративног поремећаја од којег ће ускоро умрети – срећан. Али има више врста среће. Кад неко постане жртва болести моторног неурона, сигурно је некад у животу увредио богове и ту нема шта више да се каже. Али кад већ мораш тако да патиш, добро је да имаш велико складиште у глави: пуно делова сећања који се могу прерадити, имају вишеструку сврху, употребљиви су и стоје на располагању аналитички настројеном уму. Недостајао је само плакар за складиштење. То што сам имао среће да и њега пронађем док сам пребирао по свом животу чини ми се да је блиско срећи. Надам се да ћу га некако искористити.

Тони Џат, Њујорк, мај 2010.