Александар Мандић – Мера за меру
У књизи Александра Мандића “МЕРА ЗА МЕРУ”, су текстови које је аутор објављивао у истоименој, веома запаженој колумни у Политикином Културном додатку, али и они које је објављивао на другим местима, у разним приликама и различитим поводима. Књигу која садржи 67 текстова објавила је медијска кућа Yес-Про из Београда, предговор је написао академик Љубомир Симовић, а поговор професор Александар Јерков који између осталог каже:
„Готово да ми се чини како би данас ова књига могла да стоји као споменик једног великог историјског неуспеха који има два дела са сличним завршетком и сада следи трећи, који би могао да буде коначан, као у сваком успелом триптиху. Бојим се да се од тога леди крв у жилама и да је једино што је претерано у целој овој књизи само тај диван шармантни осмех господина уметника који нас гледа са ових корица.
… ускоро ће бити четрдесет година како се трудим да нешто научим о књижевности и исто толико дуго лажем себе упорно, већ како ми то моја природа налаже, да о њој нешто и знам. Рецимо, верујем да умем да препознам када неко има дар приповедача и уме да прича причу, да је обликује тако да она произведе онај утисак до којег је једино стало свакоме ко заиста ужива у књижевности и ко зна да је причање важније од онога што је испричано. И зато хоћу да верујем себи и једном утиску који је оставило читање целе ове књиге у којој ваљда нема тескта који нисам знао из штампе. А то је утисак, јачи за мене од избалансираних и промишљених ставова, полемичке оштрине, проницљивости и избора теме, а многи од њих су и моје опсесије, нарочито питање образовања и човекове културне еманципације.
Манда је, дакле, рођени приповедач, ово је књига одличне прозе и један модел писања у којем не само што тријумфује просвећени субјект, већ једна потреба да неко некоме, негде, увек ппича неку причу. Она показује и једну могућност коју је лако превидети, да се пише збирка културнополитичких прича као скривени роман једне епохе. Рефлексија, есејизам , коментар, јавно деловање и политичност једног става, све то је у овој књизи ношено ритмом приче и причања и зато се она чита мимо и понад сваког облика јавног деловања, као нека врста мозаичног романа епохе….
Читалац, којем и тако не може бити досадно у овом духовитом низу осврта, записа, интерпелација и протеста, има пред собом скривеног приповедача најбоље врсте и књигу која је културнополитички роман епохе у облику мозаика.“
Љубомир Симовић на крају свог приказа каже:
„Манда своје текстове, своју књигу, пише управо зато да одблокира све што је у нама блокирано. У његовим текстовима има поука и дидактике, али ко може да каже да нам то, оваквима какви смо данас није потребније него икада?
Уосталом, та поука и дидактика се лако гутају и варе, зато што Манда, отворено се суочавајући с најактуелнијим и најосетљивијим проблемима, пише озбиљно, интелигентно и неконвенционално, зато што пише природно, живо, убедљиво и духовито, без шминке и афектације. Његова књига није само крупан допринос нашем критичком мишљењу; она је допринос природности и јасности нашег стила и језика.“
Views: 62