Пре шест година објавио сам у овом Додатку текст под насловом „Аутономија медиокритета.“ Врло критичан, злослутан текст, са насловом који је очигледна алузија на аутономију универзитета. Ствари су од тада отишле нагоре. И даље је један од најбољих послова на свету бити наставник на српском универзитету. Плата пристојна, одговорност никаква, заштићеност доживотна.
Осећам се скоро физички болестан и очајан због свега што се ових дана дешава око доктората. Верујем да је институција универзитета круна и кључ за успех или пропаст нација. И закони признају тај посебан положај, остављају универзитету максималну самоуправу, не мешају се у те послове. То овде има катастрофалне резултате. Ја одлично знам да у многим земљама има муватора, хохштаплера , лопова и патолошких лажова на овом, најцењенијем нивоу; знам да је и на Западу инфлација оцена велики проблем, али ме то уопште не теши. Понижава ме овај слом што се догађа нама, изгледа ми сигурно да ће Србија годинама и годинама даље назадовати.
Надлежни министар, човек који носи леп углед из Петнице, на свако конкретно питање о некој просветној муци одговара како то није посао Министарства. Такво немешање је и довело до ове трагичне лакрдије. Зар господин министар не види да је он дужан да брине о томе какав резултат постиже та цркавица коју овај убоги народ одваја за високо образовање? Шта спречава министарство да пошаље повремено ненајављене инспекције на факултете? Да инспектор макар узме распоред часова, обиђе учионице и провери да ли се часови уопште држе. Резултати би били запањујући. Да и не помињем сасвим могућа испитивања о чисто педагошким квалитетима професора, не улазећи у струку. Ако и држи час, уме ли професор уопште да води студенте тако да нешто науче, или тртља себи у браду читајући из неке књиге док се студенти забављају са мобилним телефонима. Као што су већ научили у основној и средњој школи.
Када премијер каже ону очигледну глупост о „глупим“ оспоравањима, министар Вербић га у томе подржи! У мојим очима то је довољно да се изгуби сваки углед и достојанство. Свуда, осим у Србији. Касније човек се кориговао, али остаје питање да ли уопште постоји тачка на којој ће премијер Вучић наредити гомили пајаца да прекину безочна улизивања.
Инфлација доктората је само природни наставак инфлације оцена и вуковаца које су заразиле ниже степене образовања. Наставници полако дижу руке, оцене су онакве какве хоће родитељи, у противном могу да добију батине од ученика који, наравно, не сносе никакве последице. На универзитету се правдају „болоњом“ што је блесав и нетачан алиби. У основним и средњим школама-мук. Тако је како је, шта се ту може. Е, па може се много тога.
Овде ћу да наведем само један начин, лако применљив и бесплатан, који већ неко време примењују најбољи универзитети, суоченим са истим проблемом . Наставник мора да спроведе градацију студената. Он има на располагању одређени број оцена у свакој категорији, од Е до А, нашем случају од 6 до 10. На пример, може да уручи само 20% десетки, 25% деветки и тако даље. Оцена Ф (наша петица) не улази у проценте, њу професор даје у случајевима очигледно недовољног резултата. Конкретна одлука о дистрибуцији процената је у надлежности управе одређене школе, битно је да наставник нема право да дели оцене као Алај бегову сламу, већ мора да начини градацију међу студентима или ђацима. Тиме је прилично заштићен од притисака, треба да се замисли над сваким радом, а студенти су приморани да се боре за квалитет. Тако се ствара права елита и просечне оцене у дипломи имају смисла.
Проблем са овим начином оцењивања јесу предмети који су егзактни, на пример математика, где се резултати тестова никада не поклапају са оваквим рангирањем. Сасвим је могуће да 50% студената тачно реши задатак. Тек тада на оцену утичу елементи „болоње“, допринос раду у групи током курса и остали резултати током године. Такође, за ове предмете, може да се уради другачија, флексибилнија дистрибуција оцена. Таквих предмета је много мање и то не може да буде аргумент против оваквог начина оцењивања. Уопште не сумњам да би наши професори нашли милион разлога против оваквог метода јер би та промена подразумевала да више и озбиљније раде.
Има ли ово ко да чује у министарству или је и то изван њихових надлежности? Они су опседнути прављењем „система“. Појединачни случајеви их не занимају, превише је то мало за њихову велику мисао. Ја мислим управо супротно, они морају да се баве пре свега малим катастрофама, јер ће оне неминовно прерасти у велику. И доста правдања преко лавиринта надлежности комисија којима је управо Министарство прописало задатке.
Социолози и криминолози знају за феномен „сломљеног прозора“ , за резултате који се постижу исушивањем малих социјалних бара у којима цвета друштвена колера, уместо јурења за врхунским криминалцима. О том, потом.
Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић
Мера за меру – Политикин културни додатак
Субота 21.јун 2014.
Views: 1124
Srećna sam da još ima u Srbiji neko ko vidi i ima želju da napiše istinu o ključu uspeha i propasti zemlje slepih.