И то смо дочекали, да нам српски етимолог из Ровиња, на ћирилици и чистом хрватском објасни како је реч „усташа“, ако је напише Добрица Ћосић, нешто похвално – комплимент у ствари. Таква глупост се данас не може продати ни Хрватима.
Не могу више да гледам те мрзоносце, алкохолисане талентоиде, националне пензионере, глобалне провинцијалце, хистеричне госпође, песнике који ето морају да новинаре (само да није Добрице, били би академици), који нагрђивање Добрице Ћосића користе као лозинку.
Ко год хоће да мрда по културној позорници осећа се некако обавезан да за аудицију спреми једну батину за Ћосића. То му дође као нека улазница у српску културу. Не сећам се да га је неко похвалио јавно, то се не сме, није морално-политички подобно. Ћутке гледамо ово јавно вешање насред Теразија.
Најгоре, углавном се не зна шта му се замера. Није више ни потребно да се пљување по Добрици некако објасни, подразумева се да је заслужио. Понекад се из бесомучних дерачина може разазнати да му се замера што је био комуниста, па онда није; што је хвалио Милошевића, што га је смењивао; што није био националиста, па онда јесте; што је Геџа и четник – он коме су четници поклали породицу. Надену му име отац нације, па се онда спрдају као да је он сам себе тако крстио. Он је лично изазвао рат у Југославији! Запенили, запалили се, јер Ћосић не реагује, замишљају га као боксерски џак.
Али има ли кога у нашем окружењу ко је прошао кроз крупније ломове и дилеме, ко их је болније и јавније поднео, ко је оцртао већи животни круг и ко се са својим заблудама и грешкама поштеније обрачунао.
Кажу „слаб писац“. Чита ли ико све ово што се код нас сада пише, објављује и награђује. Више писаца него читалаца и више награда него писаца? Које су то уопште димензије у односу на Ћосићеве књиге. И да његове књиге заиста не ваљају шта онда? Да ли стварно те књиге толико сметају нашој култури? Не личе на „Српски филм“, шта ли?
Господи критичарима треба скренути пажњу да је о том опусу одржан симпозијум на Универзитету Ломоносова и да је тема била поређење са Толстојевим делом. Са Толстојем, у Русији. Кога интересују закључци, нека се распита. Биће изненађења. Ако им смета Ломоносов, нека понуде своја дела Јејлу и Кембриџу да се упореде са Шекспиром. Може ли се заиста игнорисати чињеница да су његови ликови и приче постали део националног споменара, у народу коме читање није јача страна.
Ћосић је најзначајније име наше генерације. Хтели су да га чују и Михиз и Милошевић и Ђинђић и патријарх Павле и Венс и Овен и Шешељ и Туђман и Чомски и таксиста на вожњи до Скупштине и сви остали који имају посла са нама. Било им је природно и потребно да чују, када су се питали шта да чине, и наилазили су на човека који сумња, на песимисту који стрепи и тражи решење. И наишли су на једну ствар ретку код Срба, човека који уме пажљиво, дуго и лепо да слуша.
Има ли ко му се обратио за помоћ, а да му није помогао. Нека се јави, молим. Супротних примера – колико хоћете. Ето зашто је Добрица омиљен. Номен ест омен иако он у Онога не верује.
Ћосић је као онај орман насред собе у Кишовој причи, на који јунакиња удари ма где кренула. Тако да ове муве подрепарке ударају о њега било где да се упуте, па пошто главом налете на тврдо, шутирају и псују. Он јесте био и модел за оног песника у Кишовој духовитој сатири, али је сам за то пружио податке, то није била препрека да Киш постане академик и поред „свемоћи“ оца нације.
Молим вас, престанимо да се брукамо. Шта ће о нама мислити они који немају Добрицу, а не воле нас. Ретко је наћи некога да га брани. То је тек невероватно. Слутим да је разлог кукавичлук. Неће нико да се подметне тој лавини која мени следи. Хвала на питању, нисам ја никакав јунак, ово је питање не доброг, већ било каквог укуса. Доста!
НИН бр.3126, 25.11.2010
Аутор текста: редитељ Александар Мандић
(писмо поводом интервјуа у НИН-у бр.3125, 18.11.2010,
„Близу митова падају главе“ интервју са Мирком Ковачем)
Views: 1322
Častan glas. I redak, zaista. Zašto je Dobrica kao bokserski dzak – sama nemam neko viđenje, no, da je suviše udaraca po Dobrici – mislim da jeste. Zaista, valja imati na umu njegovo književno delo. Za poštovanje i ponos. Bejah u prilici i da ga upoznam na jednom književnom susretu – taj čovek mali rastom, skromnog držanja, zaista ima finu sposobnost da sluša druge ljude i da ih razume. To je moj utisak i doživljaj, kao i jedna depresivna, melanholična nijansa u njegovom liku i ponašanju. Ovo je čisto subjektivno, naravno, no, povezujem tu nijansu sa Dobričinom snagom da povučeno, ćuteći, trpi udarce.