Пре некоg времена, водитељски пар на Радио Београду 2 овако најављује своју гошћу:
„Јелена Весић – теоретичарка уметности и кустоскиња са завидном међународном репутацијом, говори о нашој, постјугословенској, европској и светској уметничкој сцени, о идеологији, о херметичкости критичарских дискурса…
Јелена Весић даће и анализу начина на које… критички гестови произведени у контексту излагања раскидају са лингвистиком нормалности класичних излагачких процедура, заснованих на спектакуларизацији индивидуалних уметничких радова и фигуре кустоса, отварајући простор дискусије спрам шире друштвене и политичке реалности.“
На почетку, питање за Јелену
„ Кад слушаш то, то је део твог текста, је ли ти јасно то одмах, или мораш поново да читаш?
– Па, мислим, мени је јасно, али то не мора да значи од, како да кажем, од моје мисли до мојих речи, а онда затим од тих речи које су на папиру, па до нечег другог ученика, ува, мисли, изговора, говорног апарата, постоји неколико момента превођења. Тако да то што је мени јасно, не мора да значи да је јасно…Не мислим да се нешто што можда звучи компликовано може рећи веома просто…неки пут је једноставно компликовано.“
Обично је компликовано баш зато да не би било јасно. Затим, Др. Весић каже о свом докторату:
– Тема мог (докторског) рада су кустовске праксе које сам сагледала специфично, које сам сагледала не толико као неку историју кустовских пракси у смислу како су оне институционализоване, што кажемо… курирање изложбе. Него, мало шира једно сагледавање једне друштвене функције кустовског деловања… па сам повезала ту опште и етимологију и значењe, дакле, извучено речи куратор за неке облике легалитета у римско доба. С једне стране, у прошлости, као то су неки који су водили бригу, па је било кустос за жито, па је свака жена имала свог кустоса и тако даље.
– Дакле, није имала право гласа.
– Па, да, и знатно пре тога, али свака млада жена имала свог кустуса док не добије свог доживотног кустоса, мужа… А док, рецимо, ако то посматрамо као неки облик кустоса, интер хуманог, да кажем, подређивања овде и по родној основи у нечему што води ка будућности, а такође се изводи из кустовске праксе, јесте, значи, тај неки, да кажем, курејтинг или како ми кажемо овде кустосирање, које морамо да радимо данас сваки дан рецимо кроз интернет, али такође се и такође постоји и тај неки да кажем безимени кустос који је алгоритам данас, тако да овај сам посматрала функцију кустоског деловања, да кажем, од Римадо овога што зовемо алгоритамске форме управе.“
Другим речима, од Римског царства до интернета — све је кустосирање. Данас изгледа да су ти уметнички диск-џокеји важнији од аутора које представљају, па се и потписују као аутори.
Није могло проћи без питања о Марини Абрамовић и СКЦ племену:
„ – Марина Абрамовић је нешто успела што цело њено друштво из СКЦ-а није или има се осећај да је она се једина извукла…
– Па, не знам ни чак да ли нису толико спектакуларни, рецимо, свастике Раше Тодосијевића са тим громогласним натписом „Бог воли Србе“, су веома спектакуларни.
– И свуда одлично пролазе. И свуда пролазе одлично!“
Тачно. Господин Тодосијевић је за то добио и награду САНУ.
Како би било да је господин Теодосијевић уместо речи „Србе“, уз кукасти крст громогласно окачио „Јевреје“, и излагао свој рад. Пошто је уметност универзална, и то би сигурно одлично пролазило.
Затим се говори о раду Дарије Радаковић, такође присталице СКЦ идеја. Њени радови су слогани „Будите људи, иако сте Срби“ или „Србија да призна агресију, срби (са малим словом, наравно) да признају геноцид и да плате ратну одштету“. Изложба је најављивана под слоганом „И криви и дужни“, а требало је да пише и „Сребреница“, али фирма која изнајмљује билборде је цензурисала ову генијалну замисао. На изложби је приказан и врло оригиналан рад, тестере укрштене да чине кукасти крст.
Вратимо се радио емисији у којој следи крунски пример. Рад уметнице Дарије Радаковић, Гуска, као одговор на чувени Дишанов писоар. Подсећања ради, Дишанова Фонтана није био само предмет, него идеја да је довољно нешто прогласити уметношћу да би то постало уметност. Редимејд, на новосрпском. Дакле, овако каже водитељ:
„ …Ми смо одабрали из твог исказа једну ствар која нам је врло разумљива, за разлику од оне мало пре.
– (Снимак Јелениног говора) Мени је фантастичан рад уметнице Дарије Радаковић која излаже гуску као са потписом Ермут[i], где на одређени начин проблематизује и читаву ту уметничку дихотомију уметничког дела, неуметничког дела, употребног, не употребног уметника, обичног радника, уметника, уметнице, што је још и битно.
Врло је интересантно писоар је у крајњој линији шта је то мислим које је својевремено Дишан изложио и што је постао баш један огроман симбол и део сваке теорије да кажем изложености. Али писоар је значи то једно место значи где уринира бели мушкарац који стоји усправно. Овде сада имамо гуску као симбол једног новог времена дакле субјект а данас мислим то је више и крај света белог мушкарца на одређени начин.“
Изгледа да су мушкарци других раса уринирали којекуде, а само бели су виђали писоар. Писоарски идентитет.
Др. кустоскиња наставља:
„Тај рад то индицира, он улази наравно у дијалог са Дишаном као што су многе и женски и феминистички уметници и многи уметници улазили у дијалог са, али он показује да данашњи субјект више не стоји усправно. Он показује то једно девастирано стање света или стање барем старог света, оног света просветитељства и оног света модернизма који се на овој изложби кроз савремене радове деконструише.“
На то водитељ, коме је све то врло разумљиво, каже:
„Дакле, ја сам доживео то као ремек дело (sic), рад Дарије Радаковић Фонтана 2017. године. Дакле, уместо фонтане, уместо писоара, ту је узета,(болничка) гуска. И јако си добро објаснила која је промена се десила у међувремену са тим белим мушкарцем из 1917. године... Данас он лежи, дакле данас је болестан, на самрти, више није усправан и тако даље и тако даље.
– Нема више шта да нам каже ….“
Са њим је готово, док жене разних боја цветају. И тако, после једног века, од Дишановог писоара до болничке гуске, уписује се смисао у разне Readymade којештарије, све се може прогласити за Дело. Ако је ово крај “белог мушкарца”, то је и крај разума у савременој уметности.
[i] Ermutigung“ на немачком значи подстицање некога ко је клонуо да устане.
Новости, Култура, уторак 12. мај 2026.
Views: 6
EN 
SR_RS