Универзитет Јејл, почетак осамдесетих, лектор за српски језик је београдски професор Иван Клајн. Да би своје студенте увео у наш савремени језик, пушта им Балашевића. Сви уживају, преводе те песме на енглески па покушавају да их тако и певају. Њихов други судбински спој десио се ових дана на небесима, у организацији ковида. Читуље су увек пуне обећања да покојник неће бити заборављен, да ће наставити да буде мећу својима. Знамо колико је то тачно, али за ову двојицу смо сигурни.

Тражим реч за Балашевићево занимање: песник, певач, шансоњер, шмекер…? Не да се. Увек је нешто друго и више, све-то-плус. У сваком случају, био је народни све-то, што се дешава ретко и није лако постати; али постати народни лингвиста, то је мало чудо. Почевши од највећег Вука, било је великих лингвиста Даничић, Белић, Будимир, Ивићи, Пешикан, али  није било тако популарног учитеља речи као што је Клајн. Балашевића цитирамо када хоћемо нешто да кажемо, а када нисмо баш сигурни како, призивамо Клајна. Ко год има посла са речима у неком часу је у себи рекао: „Нисам у ово сигуран, да видим шта каже Клајн“. И рука сама иде ка књизи која дежура на столу „Речник језичких недоумица“.

Тако смо и ми студенти режије у расправама о некој замисли или тумачењу, увек очекивали да Хуго Клајн, Иванов отац, каже шта мисли. Он, као ни син, није тврдио да је то последња реч, али је увек изгледало логично како он каже. Јако се трудио да реч коју говоримо, буде јасна, да корен буде тачан, да тако разгонимо магле и младалачке претенциозности. Као и код сина, то се заснивало на перфектном познавању неколико језика.

Матија Бећковић у опроштајној изјави каже да „никада није срео затворенијег човека, краће речи, чији су текстови о најзамршенијим језичким питањима били тако отворени, разговетни, бистри, питки и читки.“ Све лепе речи које ових дана чујемо о Ивану могу се односити и на родитеље Стану и Хуга, без изузетка. Клајнови су били ПОУЗДАНИ, а то је оно на чему почива ауторитет. Не на титули, галами, моћи, новцу, снази, фотељи, чак ни на таленту, већ само на томе да је оно што човек говори, заиста тако.  Када нешто каже, у то се можете поуздати. Миро Вуксановић, у свом опроштају каже: „доследно је увећавао знање наслеђено у познатој београдској породици.“

Први пут сам чуо о Ивану од професора а касније и пријатеља Хуга, који ми је описивао како током окупације, прерушен у професора језика Уроша Кљајића, шета улицом у договорено време иза Стане, која за руку води Ивана, и тако га повремено виђа. Слабо су се прикрили, јер је мали Иван питао мајку „Ко је овај човек што нас прати?“ У Ивановој аутобиографији, коју сам снимио за САНУ, он прича да је тада добијао писма од оца „из Италије“ и каже да је вероватно несвесно зато изабрао да студира италијански језик. После три године је све сазнао и онда су родитељи наставили да га заједно прате да би постао то што је.

На зиду Хугове собе била је карикатура испод које је писало Кју Клукс Клајн. Помислио сам да се односи на Хуга због његове одсечне, одлучне логике, али ми професор са осмехом каже да је то карикатура његовог сина. Из истог разлога. Његови студенти се сећају да је својевремено умео да их обара ако на писменом испиту употребе неку страну реч а да за ту реч постоји одговарајућа српска реч. До краја је веровао да то није образованост већ неписменост. Постати омиљени профа уз такав став, и то је мало чудо. Или генерације у којима се ауторитет веома ценио, од нас већ деле миленијуми.

Отишао је са Факултета не без жаљења: Нисам се уморио од наставе, али сам морао да је прекинем по сили закона кад сам навршио шездесет пету. Било ми је криво због тога, јер сам волео наставнички посао, а мислим да су и студенти били задовољни мојим предавањима. У Италији професори универзитета могу да раде до 72. године живота, а и код нас, да сам рецимо политичар, могао бих да гурам док сам жив. Када смо дипломирали код  његовог оца Хуга он је имао 77 година и сам отишао у пензију после тога.

Као и родитељи, веома је волео Србију и није умро срећан. Пре неку годину, у разговору са Војиславом Лалетином Иван Клајн каже: Куд год погледате, Србија се стално смањивала, стално је пропадала, и ови данас политички догађаји – сви знамо о чему је реч- то је само последња, завршна глава једног тужног романа. Демографи нам кажу да ће за 30-40 година Срби бити мањина у сопственој земљи.

Овде нема језичких недоумица.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 10. април 2021.

Views: 37

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *