Мој друг Вељко ми каже како се радује да наша концептуална уметност осваја свет. И додаје да му је Констракта слатка и да никако не воли Марину Абрамовић. Није једини. И на крају се пита где је граница раздвајања?
Добро питање. Стварно, у чему је разлика?
Пре свега у музици. Нисам приметио да Марина гради своје радове на музици. У њеним радовима често постоји репетитивност и мук, као код модерних композитора, али она не претендује да то буде нека визуелна или аудитивна музика. То је просто концепт датог перформанса, музици ту нема места, као да би покварила утисак.
Констракта (баш не волим то име) нам стиже из музике. То је кључни, основни елемент свега што ради. Темпо, ритам, звук и текст су јој битни. Она није „перформатор“ она је плесачица; својим рукама, мимиком и телом илуструје и осмишљава оно о чему пева. И очима, нарочито очима.
Код Марине текстови, ако их уопште има, нису срж. Она ради са ономатопејама и крицима, елементарним људским праговором. Увек одражава људску муку и патњу, тако мени изгледа.
Ани је важан текст. И то, смислени текст. Духовит, ироничан весео. И кад говори о невољама, он је некако уроњен у свакодневницу, говори о стварима обичним мало уврнуто, али разумљиво. Лако је препознати то шта говори. Сви смо ту негде.
Маринини радови су увек резултат забринутости. Хоће да брутално покаже шта нам се дешава. Прожима нас бригом, језом, потреса нас трагичним потезом. Места за радост ту нема, као да заувек носи печат своје младости и сурове мајке о којој често говори. Марина је дете сивог центра Београда и не припада нигде. Одредила је да буде сахрањена на неколико места, да се не зна где јој је гроб.
Ана Ђурић је потекла из Глибовца. Из тог глиба извире њенa живахност у лику веселе баба Десанке која је заслужила да Евровизија дође и запева јој на бини у сред села. Можда би је то и из гроба пробудило.
Ана се захваљује аутономном нервном систему и без обзира што нема књижице да га овери, срце само куца, куц, куц, куц….бити, бити бити…мора, мора, мора… ритам, радост права.
Овакав стих је тешко замислив код Марине. Код ње нема зезања. Све је тешка артиљерија која пуца дебело и хоће да повређује дубоко, да остави ожиљке, да има мисију, да буде запамћена.
Констракта се увек зеза. Све одише осмехом и лакоћом. Ма како да је озбиљно оно о чему пева, хоће да буде весело. Ништа није без хумора, тог златног зачина сваке уметности.
Обе су, чини ми се, врло паметне. Своје пројекте раде веома смислено, нема случајности, мада могу бити допуштене. Марина у своје дело уграђује своју крв и месо, а Ана рачуна да је дух довољан. Једна је више загледана у себе а друга у свет око себе. Од тих извора – два путића.
Размак између Марине и Констракте је као између Лори Андерсон и Горана Бреговића. Неко воли неуротичну икону а неко веселу плетеницу.
Ана каже да је инспирисана радом Марине Абрамовић. Верујем, али да ли то значи да обе уметнице припадају истом, концептуалном правцу?
Никако. Ана дивно пева.
Редитељ, Александар Мандић
Политика, културни додатак, субота 4. jун 2022.
Views: 22